Noći bez svitanja

Piše: Manojlo Čalija
TREĆE jutro ostade zgrada bez vrata. Stubiše ponovo postade otvoreno za sve i svakoga. "Zelene beretke" na ulici, ispred zgrade, osmatraju. Oni na krovovima iza snajpera ciljaju da bi, kada zatreba, opalili.

Građani u stanovima. Jedni bezbrižni i opušteni, jer su u okruženju svoje vojske i policije, svoga etničkog komšiluka. Drugi, hrišćani, pravoslavci Srbi, koji ostadoše da žive i izdržavaju između dve vatre. One sa Trebevića, od koje se može, a i ne mora poginuti, i ove unutrašnje - domaće, koja stalno preti nestankom, koja razara neizvesnošću, koja snu ne da da usni, ni noći da okonča svoju tamu, noćnim koracima da prestanu pretiti životu od svakoga ko pušku ima, i svih drugih koji iz dosade ne znaju šta drugo da rade, već da odvode, tuku i ubijaju.

Tako otpočne u aprilu 1992. godine lagano umiranje. Umiranje koje je teže od smrti.

DNEVNI list "Oslobođenje", pod naslovom "Burna noć u Sarajevu" objavi sukob Cace, njegove Desete brdske brigade sa policijom (4. juli 1992). Napade svojom vojskom Caco policijsku stanicu. Razoruža i odnese oružje, a u prostorije svoje komande, smeštene iznad bivše Vojne komande JNA, privede dve stotine talaca, uz pretnju Aliji da će ih lišiti života ukoliko njegov zamenik Senad Pecar ne bude pušten iz pritvora u roku od dvadeset četiri sata.

Taoci, pokupljeni sa ceste i iz stanova od Principovog mosta do "Bistričke stanice", čekaju rezultate dogovora. Među taocima jedan protestuje kod Cace zbog privođenja, jer je on plicajac, istina, danas u civilu.

- A, ti si i policajac! - uzvrati Caco i nastavi:
- Pa, znaš li da ti ja takve tražim?
- Od takvih me bolela, a i danas, boli glava. Ne date poštenom svetu da radi svoj posao.

Udari ga, obori i pridoda još nekoliko udaraca nogom. Okrenu se ostalim i upita. - Ima li još koji sličan njemu? Tajac.

- Šta ćeš ti, Kemo, ovde? - pita dalje Caco jednog sredovečnog taoca. - Ti si sa Sedrenika, otkud na Bistriku?

- Poslala me žena da tražim hleba. Pokupiše me tvoji kod Komande i ja, evo, tu kod tebe.

Caco ode i vrati se sa dva hleba. Potapša Kemu po ramenu. Ode Kemo sa hlebom, a taoci ostaše do jutra, kad i Pecara oslobodiše.

SA specijalnom policijom Dragana Vikića Caco je vodio specijalni rat - rat na daljinu. Iz dvorišta osnovne škole na Bistriku, gde je smešten deo njegovog vojnog potencijala, izbaci minobacački projektil na drugu stranu grada, prema Domu milicije, u kojem se smestio Vikić. Granatom ga upozorava da se on organizovao na principima "Alijinog samoorganizovanja" i da ne pokušava da se meša u njegovu bistričku autonomiju, da je park cara Dušana, za koji će negde kasnije Bistričani reći: "Nije ovo park cara Dušana, nego Cace Mušana", krajnja crta do koje je Vikić bezbedan prići.

"Bistričkog babu", malo je ko poznavao kao Mušana Topalovića. U gradu se pričalo o Caci, i samo o Caci, kao sinonimu straha, okrutnosti, silejxijstva i ubistava. Da je to upravo tako, potvrđuje jedna kafićka zgoda:

Došao Caco pred jedan kafić "zaklonjenog" tipa. Namerno ne kazah "zatvorenog" tipa iz razloga što se nisu birali gosti da bi se zaradila koja para. Kafići su otvarani u dobro zaklonjenim prostorima. Gorila od čoveka koji pušta i zavodi red saopštava mu da nema mesta.

- Ali, ja sam Mušan - podseća ga Caco.

- Pa, šta ako si Mušan? Imenjak si mi, ali ne može!

- Ali, ti nisi Topalović, a ja jesam - opet će Caco.

- Ne može ni Mušan ni taj Topalović, uporno će "gorila".

Kada mu Caco, na kraju reče:
- Znači li tebi nešto što ispred tebe stoji Caco?, vratar kleknu, zamoli za izvinjenje, nađe mesto i obeća da će sve da radi, samo da ga ne vodi.

Tragične sudbine mnogih Srba i celih porodica vezane su najviše za Cacu i njegove "Zelene beretke". Odvođeni su nedužni i bespomoćni i ubijani na najsvirepiji način. U tome je najtragičnija strana sarajevskog ratišta.

Caco je klao. On nije ubijao. U njegovim zločinima Srbin je retko kada zasluživao metak. Radije je on oštrio noževe i brusio sablje nego punio cevi mecima. Zlo je iz njega izbijalo kao bolest. Zločin je prihvaito kao strast. NJegovu predratnu sklonost za zločine rat je učinio još grubljom i nemilosrdnijom. Surovijom, onoliko koliko to nameće rat i blizina smrti.

Caco je očigledan primer kako zlo i mržnja mogu biti bliži ljudskoj prirodi nego dobro i ljubav. Kako za ubijanje i klanje ne treba truda osim uverenja da je onaj kojem se to čini zaslužio i da je stvoren da bude ubijen. Kako za dobra dela i ljubav treba truda, rad i vaspitanja, a za to Caco nije imao vremena. Čovek u njegovom liku i obliku, samo tako može da liči na "čoveka", a ni na kakvu drugu životinju.

Srbi u njegovom okruženju od straha i neizvesnosti nisu mogli osećati hladnoću ni na minus petnaest, niti glad kada su pregladneli. Jer, kada Caco i Cacini zatabanaju ulicama, srce ne kuca, ono lupa da iz grudi iskoči. A kada padne granata, brzinom srednjoprugaša odvode se Srbi, sa priveskom "pete kolone", do neke podrumske kaznionice. Uvek su sa strepnjom iščekivali neko trčeće odvođenje.


TEROR PO NALOGU

ZA svoje zločine Caco nije i neće odgovarati ni Srbima, a ni svojima. Neće, jer je ubijen od onoga i onih koji su mu naređivali, koji su ga podsticali, onih koji su mu iz najvišeg vrha dolazili na ručak i na kafu, koji su ga za sve što je i kako je radio, tapšali po ramenima.

- To, Caco!

- A - to, Caco - prevedeno na srpsku nesreću - znači: zaklanim Srbima još punite vrtače "Kazana", prekrivanje peskom tela na "Krečani" ili "Darivi", paljenje tela u otpacima gradskog smetlišta.
(NASTAVLJA SE)