Kletve kao geleri

Piše: Manojlo Čalija
NESTAO je Caco najviše zato da ne bi bio krunski svedok protiv tih sitih naredbodavaca ubijanja Srba u Sarajevu. Izdahnuo je od muslimanske ruke smrću koja nije ni najblaži oblik smrti koju je on činio. Tučen je i ubijen, na njegove vapaje, metkom. Činio zlo, pa mu se zlo i vratilo. Reklo bi se - Božja pravda.

U odlasku Cace na hiret jedno je sigurno - nije on ubijen zato da bi ispaštao za sve srpske nesreće i njihove mrtve glave, već isključivo zato da se istina zataška i lažima ostavi prostor da i dalje traju. Veličanstvena dženaza koju mu upriličila Čaršija, sa preko dvadeset hiljada duša, nekoliko godina posle smrti i čelno mesto u šehitskom groblju na Kovačima, samo su dokaz kako se jedna strašna laž faraonizuje, a nakaza nagrađuje najvišom počasti, jer služi na "Alahovom putu".

Da je Caco ostao živ, jedno je izvesno: on ne bi mogao više da svira gitaru ili da udara u bubnjeve, jer mu je metak sa Trebevića onesposobio desnu ruku. U ostatku života morao bi da sluša kako drugi sviraju, ako bi mu mira dali svi i oni mnogobrojni zaklani na Darivi, Krečani, u pesku Miljacke i Kazanima na Trebeviću.

Za mene je sklonište u našoj zgradi bilo i ostalo poslednje mesto na kome bih želeo da se nađem. Kopanje rovova gore visoko, najčešće na ničijoj zemlji, između dve vatre, za mene je bila prijatna rekreacija, u odnosu na sedeći boravak u podrumu.

BILO je to mesto provokacija i nesnošljivog ponižavanja Srba. Na tom prinudnom i obaveznom "zboru stanara" jedni kunu i psuju, drugi ćutanjem izgovoreno odobravaju.

- Alah dao da im se više ništa ne rodi!

- Crkavali, a ne umirali!

- Pomozi, Alahu dragi, da im se seme zatre, pa da ih na ovom dunjaluku više ne bude!

Redovno bi se javljala komšinica DŽemiđić, što sedaše sa ćerkom u prostoru koga uredismo za sklonište u podrumu naše zgrade u ulici Hulusina br. 1 (ranije Dragice Pravice). Uvodila se u kletvu tiho. Postajala je sve grlatija, uživljena duboko u ono što izbacuje iz sebe. Ponekad je to bilo toliko glasno i zastrašujuće da joj se telo treslo, a ruke počinjale da nekontrolisano mlataraju.

Klela bi i psovala, upućujući pogled u mene. A pogled joj težak i opasan. Bežao sam svojim pogledom svugde uokolo da se ne bih s njenim sreo. Ja izbegavao. Ona ga uporno tražila i sustizala. Spuštao sam glavu i pogled, kako je moja uzdignuta glava ne bi provocirala, i kako ne bi videla moj prkos, otpor i protivljenje. Spuštao i dizao, isprobavao tako sve što bi je moglo barem malo umiriti. Skupljao sam se da bih izgledao manji, i radio sve drugo, kako bih izgledao jadniji i nesrećniji.

Ali ona nije to tako razumevala. U tome je ona nalazila novu snagu. Postajala bi rečitija i agresivnija. Nastavljala bi sa novom kletvom:

- Bog dao pa vam se srpsko seme zatrlo!

- Deca vam se ne rađala!

- Jebo vas Sveti Savo i onaj kržljavi Pavle! - sa svakom granatom ispaljivala bi ona nove kletve i psovke.

- Dosta, majko, stišava je kćerka. Nemoj više. Vidiš da te može prekinuti. Dosta je. Smiri se više.

SEDIM utonuo u sedaljku i u sebe. Da mogu, nestao bih. U telu se sve lomi i puca. Srce bi da iskoči. Telo bi jedno. Glava, opet, stišava i smiruje. Ona traži razum. Gutati treba. Oćutati se mora.

Uspravim se. Pogledam uokolo. Svi pogledaju u mene. Obiđem tako nekoliko puta. Svaki put isto. Svi samo gledaju i ćute. Niko ništa da kaže.

Umiri se i komšinica.

- Šta ti je, bona, majko? Šta ti to toliko treba? - opet će ćerka. I dok je briše, umiruje i tako obnavlja za ponovno javljanje, ona ne skida pogled sa mene. Osećam kao da me pita:

- Šta je, šta ćutiš? Progovori! Ako nisi kao oni, reci. Što ih ne psuješ? Šta čekaš?

Tišina i ćutanje ovladali skloništem. Kada bi neko nešto progovorio, kao da bi pomogao. Očigledno, govori se ćutanjem. A ono je rečitije od bilo kakvog govorenja. Jače od najjače vike. Da ne padne granata i ne naruši ovo bučno ćutanje, poludeo bih.

Sa treskom granate strese se i moja komšinica, pa nastavlja novim rafalom kletvi:

- Naopako se rađali, dao Bog!

- Umirali od raka, natanane!

- Srpkinje vas doje krvlju, pa ste takvi. Decu uspavljujete četničkim pesmama, četničku vam mamicu!

Jedna kletva sustiže drugu. Jezik često brži od misli. Spetljava se ali stati neće. Kad sam pomislio da je iscrpila dnevni repertoar kletvi, ona dodade:

- Dao Bog pa ne progledali i psi vas na uzici vodili!

Vidim da je posebno nadarena i da joj kraja nema. Posle jednog skloništa dolazilo bi drugo. Svako jednolično, isto. Samo je komšinica DŽemiđić uvek drugačija, raznovrsnija u kletvi i psovci.

Prekipilo mi, priznati moram. Razmišljam kako izbeći odlazak u skloništa i rešiti se težine reči i pogleda. Rešim da ostanem u stanu i tako izbegnem muke nepodnošljivosti podrumskog boravka, a i da DŽemiđičku oslobodim sebe. Ostajem među četiri zida svoga stana jer mi je lakše podnositi moguće gelere, nego izdržavati njene poglede i kletve.


PAMET U GLAVU...
- ZNAM da ti je dobro kada nisi dole, i sve će to biti dok ne budeš morao da objašnjavaš šta radiš gore, u stanu - kaže komšija Jovo. - Optužiće te da si navođač granata, i to ti može biti zadnje. Ako ćeš mene pitati, radi ono što i sam činim. Budi prvi dole i poslednji se penji gore.

Pokušah da mu objasnim težinu mog podrumskog preživljavanja, ali me preseče pitanjem koje me zbuni i zabrinu:

- Kako ćeš objasniti njima ili onima koji dođu da te pitaju - kako to da su samo na tvom stanu čitava prozorska stakla? Ništa ti više neću reći. Pamet u glavu, da bi je sačuvao.
(NASTAVLJA SE)