Srbi peta kolona

Piše: Manojlo ČAVLIJA
JEDNI i drugi su nudili ono što imaju za razmenu. Muslimani u gradu - samo Srbe, kao robu na visokoj ceni, posebno za one za koje postoji izraženi interes druge strane - srpske. Srbi izvan grada, nudili su sve ono što grad nema, a što ima visoku prodajnu cenu - cigarete, meso, šećer, kafu, brašno, ulje i sve drugo potrebno za život.

Cene su bile dogovorene i stabilne sve vreme rata.

Za jednog običnog Srbina, muslimani su tražili i dobijali jedno jagnje. Na Palama se klalo, obrađivalo i pakovalo onoliko jagnjadi koliko Srba treba preuzeti na dogovorenom mestu razmene. Svrstavali se u "jagnjeće" kolone, ulazili u dubinu muslimanskih linija, predavali i preuzimali. Jedno jagnje - jedan Srbin. Koliko jagnjadi - toliko Srba.

Za jednog viđenijeg Srbina, za kojeg su muslimani osetili da su Srbi sa Pala posebno zainteresovani, tražili su jedno naprednije tele ili boks cigareta.

Cigarete i meso imali su visoku cenu u Sarajevu. Jedan boks cigareta, koji se na Palama kupovao za 100 DM (cena Srbina u cigaretama) u gradu se prodavao za 5.000 maraka! Koliko se puta, pitati se treba, morala zavući ruka u građanski džep da bi se isterala vrednost kojom se može kupiti, recimo, 50 boksova cigareta ili toliko jagnjadi.

SVET je Sarajevo prihvatio i zapamtio kao grad stradalništva muslimana. Zato je, još uvek, teško prihvatljiva jedina istina da su u njemu najviše stradali Srbi. Samo su se Srbi u njemu našli pod kontrolom tuđe vlasti, sa tuđom vojskom i policijom i raznim samoorganizovanim paravojnim grupama.

Samo su Srbi mogli biti "peta kolona", koju je trebalo uništavati, kako je stajalo u "Proglasu", naredbi, koju je izdalo Predsedništvo sa potpisom Alije Izetbegovića, vrhovnog zapovednika. U srpske stanove se moglo legalno upadati, pretresati, odvoditi ukućane i sve drugo raditi što može da doprinosi njihovom uništavanju. Bio je to, proglas za legalizaciju pljačke i otimačine i "protiv svega hrišćanskog u cilju širenja islama", kako je kasnije izjavio izvesni Seferović na pitanje tužioca: "Zašto su ubijali Srbe?", u procesu koljačima Desete brdske brigade.

Trebalo je Srbinu u Sarajevu mnogo sreće da se ne nađe među osumnjičenima, među onima koji čekaju odvođenje, zatvaranje i nestanak. U opasnosti su bili svugde i u svako vreme. Sa padanjem noći padao im je mrak, iako dan nije donosio ništa manje opasnosti i neizvesnosti. Zato nije slučajno što se u okolnostima kada je trebalo isticati izuzetnu težinu života, a na pitanje: "Kako ti je?", odgovaralo jednostavno:

- Kao Srbinu u Sarajevu.

Već u aprilu 1992. godine, među Srbima se brzo širila svaka vest koja nosi opasnost. Muškarci su počeli da izbegavaju izlaske na ulicu, jer Caco kupi i odvodi. Kupi i odvodi, a često ne vraća. Žene preuzimaju poslove izvan kuće i javljanje na telefonske pozive, dok su telefoni radili.

S druge strane Bistrika naziva me vikendaški komšija Mišo Medić i preplašeno pita:

- Da li tebe neko naziva? Da li ti prete?

- Ne - rekoh.

- A imaš li ti neke neprijatnosti? - pitam.

- Imam. Teško je to i izreći. Prete nam da će nas zaklati! Moram nešto da preduzmem.

Tu se veza prekinula i trajno ostala prekinuta.

DUGO se posle toga nismo čuli. Nađosmo se kasnije u Rajlovcu, u kasarni JNA. Reče mi da je istu veče prebacio suprugu i decu u Beograd, a sada ide i on.

Srbi odlaze, beže. I ne samo Srbi. Odlaze i svi drugi koji imaju kuda da odu. Oni što ostadoše i kasnije ne mogoše izaći pripremaju se da "ugoste" one mnogobrojne što se dočepaše puške i razmiliše čaršijom da traže i hvataju "petokolonaše" po zapovesti vrhovnog zapovednika i predsednika.

Srbi počeše da skidaju natpise sa vrata. Iz stanova izbacuju ćirilicu i sve drugo što ima veze sa Srbijom i Crnom Gorom, Jugoslavijom i jugoslovenstvom. Počeše da uništavaju imenike ili u njima da brišu imena i telefone poznatijih Srba i sve drugo što na srpstvo upućuje. Vitrine ostadoše bez NJegoša, Andrića, Ćosića, Rajka Petrova Noga... Iznesoše to prije nego što "zeleni" upadnu i nađu, kako su znali reći, "tu srpsku prljavštinu" koja ih je zagađivala vekovima.

Srbi postadoše krivi za sve. Krivi i što ćute, kada se od njih očekuju da "laju" na svoje, onako kako to muslimani rade. Krivi što glasno ne čitaju i ne odobravaju grafite, koji kažu i savetuju:

"Alija je Bog."

"Bosna je muslimanska."

"Bosna je naša... Jeste, brate, jašta je."

"Ovde Srbia više ne stanuje."

"Idi u Srbiju! Ako ostaješ, moraš da se menjaš."

"Ovde Srbiju više nećeš naći."

Srbi su se brzo navikavali na ponižavajući položaj. Prihvatali su ga bez pogovora, kao neminovnost. Prikrivali su i svoj identitet. Izbegavali su redove u kojima bi mogli da budu prepoznati. To, međutim, nije uvek bilo moguće. Okolnosti su ih same otkrivale.

PRLJAVI I ČISTI

STOJIM, tako, u redu za vodu. Kao i obično, veliki je broj građana, i u svakoj ruci po nekoliko kanistera. Guranje, kao i obično. Kanisteri zveče. Pojedinci negoduju jer sa tolikim plastikama ne mogu prići i natočiti vodu. I, onako, otme mi se, pa glasno izgovorih:

- Šta će vam, narode, tolike plastike?! Zašto nije dosta dve u dve ruke?

Gleda me postariji čovek ispred, pa će:

- Čuj ti njega, šta će nam tolike plastike! Nismo mi prljavi Srbi. Mi se moramo prati pet puta na dan. Mora da si ti usrani Srbin, dok tako govoriš. Da si Srbin govore i te, samo dve plastike koje imaš. Dosta tebi za heftu dana, kada se i ne pereš.

Ćutim i mislim - kako me nađe!


(NASTAVLJA SE)