Meta plava košulja

Piše: Manojlo Čavlija
PRINUDA, sila i poniženja svake vrste se nastavljaju. Živi ljudi, pa za života valja sve istrpeti. - Nesrećan je samo onaj koji nesreću ne zna da podnese - neko je rekao.

U stanu je često hladnije nego napolju. Zato vreme provodim šetajući. Sretnem tako jednog poslepodneva svog poznanika, trenera atletike Zorana Divčića, pa mu velim:

- Tebi, vidim, nije hladno. Pustio ti kosu, da ti je toplije. I ja bih to rado učinio, da je imam.

- Kako pustio? Kada si ti mene vidio sa dugom kosom - pita i nastavlja: - Nema, bolan, ko da me podšiša. Obišao sam ove dve-tri radnje, i u svakoj isto. Ja nazovem "dobar dan", a majstor će:

- Fajront je! Ovog završavam. Ne može.

U drugoj ne nazovem ništa, već onako, s vrata:

- Kako, gazda, posao? Može li jedno šišanje?

- Ne može. Moram kući pre granatiranja.

- Eto zašto pustih kosu. Izgleda da više nerado uzimaju srpske glave na šišanje. Kako me samo prepoznaju. Moram uključiti ovaj novokomponovani pozdrav "selam" ako želim da se rešim viška kose.

Rekoh mu kako se to ne dešava samo njemu. Sličnu priču mi ispriča komšinica Rada Todorović iz prizemlja zgrade, kada dođe jednog poslepodneva da podelimo komad dobre hrane, što ga ona dobi u katedrali Sveti Ante, posle mise.

- Pošla ja, veli, kod svog obućara, kod koga popravljam obuću više od dvadeset godina, ovde na Bistriku. Vidi me kako prilazim, i s vrata mi poručuje:

- Rado, ne prilazi, više ne može. Srbima više ne opravljam! - zalupi mi vrata ispred nosa.

- I ja, šta ću, nazad kući. Nove cipele nemaš gde ni za šta kupiti. Stare nema više ko da popravlja. Ostah bosa!


SRBIMA na Bistriku i okolini su isključeni telefoni. Glasovi se prenose da su stavljeni na spiskove za likvidaciju, da će krvavi potoci teći od Jevrejskog groblja. Ponestalo nafte i benzina pa se Cacini "zeleni" neće izlagati troškovima za odvođenje ka Kazanima na klanje. Klanje po kućama i ulicama postaće jeftinije.

Oni u mešovitim brakovima postaše dodatno uznemireni. Javiše se sudije i advokati koji će svoj doprinos borbi na Alahovom putu ostvarivati putem stavljanja svoje profesije u službu besplatnog razvođenja ranije "krivo" spojenih - mešovitih brakova. LJubav kovana godinama i produbljena decom dođe na preispitivanje svoje valjanosti, onako kako to najavi starešina Islamske vjerske zajednice Cerić, rekavši da su mešoviti brakovi sklopljeni greškom i svaki na vlastiti rizik.

Svoje zatočeništvo u čaršiji mnogi Srbi su platili životima. Oni što im živote uzeše dobiše od svoga vrhovnika Alije najveće priznanje - "ljiljan", kako bi u nastavku zločina bili još efikasniji. Mušan Topalović Caco posta njihov idol i heroj, ali ne zato što je ostvario neku borbu sa junačkim ishodom, već isključivo zato što uspešno puni Kazane bespomoćnim i nezaštićenim Srbima.

Za prvi dodeljeni "ljiljan Armije BiH", koji su zvanično i svečano uručili mom komšiji, Srbinu Srđanu Šiljeviću, ne može se reći da nije dobijen za rezultat borbe. On je na padinama Trebevića "zoljom" onesposobio srpski tenk. Dobi on kasnije i "strojnicu" s posvetom od Alije za neka druga junaštva.

Tako je to radio Srđan sa istinskim ubeđenjem da je u pravom ratu u kome on brani svoj grad. Tako su to radili i neki drugi Srbi, po ubeđenju ili po sili mobilizacije, sa različitim životnim završecima.

SNAJPERSKA opasnost priključi se sveukupnoj nepodnošljivosti života u Sarajevu. Teško je reći gde je gore biti - među četiri zida u stanu ili na ulici. U stanu vreba stalna opasnost od odvođenja i "zalutalog" metka. Na ulici, pored neizvesnosti koju nosi svako legitimisanje, uključiše se još i snajperisanja. Uključi "Alahova vojska" i ovo sredstvo smrti, naročito posle svake neuspele akcije. Svoj neuspeh, mrtve i ranjene, namirivali su na nemoćnim i nezaštićenim Srbima u gradu.

Na ulice se moralo izlaziti i mostove prelaziti. Nalagale su to radna ili ratna obaveza i životne potrebe u potrazi za nekim izvorom hrane. A na ulici, na otvorenom, rizično i opasno. Valjalo je imati sreće pa srećno proći česte kontrole i stići na odredište. Legitimisalo se da bi se označili posebno podobni koji će se za koji minut naći na asfaltu previjajući se od bola, ili biti odvezeni do večne kuće.

- Plava košulja - ču se kako jedan od onih koji legitimišu na mostu Pere Kosorića javlja "motorolom" snajperisti koji čeka da opali. Na sredini mosta pade čovek u plavoj košulji. Pade Pero na Perinom mostu. Plava košulja presta da se plavi. Pocrvene. Zapomaga Pero: "Ranjen sam. Pomoć."

Nekad "motorolom", a češće dogovorenim pokretom ruke ili tela u trenutku vraćanja legitimacije, pokazivano je na Srbina koga treba pratiti i snajperisati.

Saznali su Srbi za te postupke koji su im mogli doći glave, pa su posle svakog legitimisanja tražili načine kako da se zaklone: ući u grupu, stati uz nekoga i sve drugo raditi samo ne ostajati sam na čistini. Izbegavali su tako sve one što se popeše na visoke okolne zgrade da iza busija snajperskih nišana čekaju svoje žrtve.

"SLALOMSKI" MECI
SNAJPERI i snajperisti bili su samo srpsko-četnički, prema već prihvaćenom stavu da se na Sarajevo puca i ubija samo sa njihove strane. Uvek je bio srpski hitac, pa i onda kada je bilo izvesno da snajper ne može da pogodi na tom mestu sa srpskih položaja, osim ako bi slalomski zaobilazio zgrade. Slalomski, onako kako je "srpska granata", koja je, kako rekoše, ispaljena sa Mrkovića, upala kroz prozor u stan generala Armije BiH Sefera Halilovića, na Ciglani. I ona je, kao i mnogi snajperski meci, morala zaobilaženjem zgrada tražiti put do žrtve. Niko razuman, ko je hteo da vidi, ne bi poverovao da su granata ili metak mogli, na to mesto, da dođu sa srpske strane.

(NASTAVLJA SE)