Pesnikov džep

MATURIRAO je, ipak, Stevan Raičković u Subotičkoj gimnaziji, i to veoma uspešno. NJegov maturski rad bio je uvršćen među deset najboljih u Vojvodini, što ga umalo nije “odvuklo” u novinarstvo! Nekoliko meseci radio je u “Slobodnoj Vojvodini”, u kojoj je u to vreme bio i prvi glavni urednik “Večernjih novosti” Slobodan Glumac.
Ali, Stevin životni i književni put vodio je, ipak, ka Beogradu, u koji je pristigao 1947. godine, upisavši se na Filozofski fakultet (grupa Jugoslovenski jezici i književnost).
I njegove studije bile su obeležene neobičnim događajima, ali i oskudicom. Čekaonica železničke stanice bila mu je jedno vreme “studentski dom”. Kaže da su ga od fakulteta u to vreme više zanimale “ulice, parkovi i brojni šaroliki svet koji se po njima motao”. Jedan od tih zanimljivih parkova nalazio se preko puta Filozofskog fakulteta. U njemu je pesnik, ima li u tome išta neobično, napisao svoju prvu beogradsku pesmu.
Nosio je uvek pun džep papira ispisanih gimnazijskim stihovima, spreman da ih pokaže ili ponudi nekom ko bi mogao da pomogne da se objave. U “Mladosti” nije uspeo: tražili su mu stihove “aktivističkog odnosa i kolektivne svesti”; on je i u otežalom džepu i u kartonskom koferu u Zorinoj broj 12, gde je poluilegalno stanovao u sobičku koji je iznajmio njegov brat Momčilo, imao samo pesme “lirske i lične, natrunjene melanholijom i setom”, što je u ono vreme socrealizma imalo “diskvalifikatorski prizvuk: larpurlartizma, solipsizma, i što je bilo najgore... pesimizma...”
A ONDA je, s jeseni četrdeset osme, ni sam ne zna kako, u “Moskvi” sreo rastom malog, od sebe bar za glavu nižeg, ali duhom i po značaju velikog Oskara Daviča. Susret se završio tako što je Davičo “zapovedio” da mu u Kestnerovu ulicu, u kojoj je stanovao, donese svoje prekucane stihove. Na kojim mukama se tada našao Stevan Raičković, to u ovo doba informatike nije moguće ni zamisliti.
“Gotovo bukvalno, trebalo je izmisliti pisaću mašinu. U čitavom Beogradu, među onim retkima koje sam poznavao, nije bilo niti jednoga, uz čije sam ime mogao da povežem ovu - sa njihovim beskućničkim obličjima sasvim nespojivu - skupocenu i kabasto-tešku spravu”.
Pronašao ju je, najzad, da se ne poveruje, kod svog brata, službenika “Putnika”, koji se nalazio na istom mestu gde i danas. I Steva se seća kako je prekucavao svoje pesme:
- Uveče, po završetku radnog vremena, kada bi i poslednji službenik napustio prostorije u Ulici Dragoslava Jovanovića, u samom srcu grada, moj brat i ja, sa jednom glomaznom kancelarijskom pisaćom mašinom i lakim, nevelikim svežnjem čiste hartije, kretali smo se stepeništem ka vrhu zgrade, u svoj uobičajeni pohod. U samom potkrovlju nalazila se jedna gotovo zaboravljena, niska prostorija, kroz koju su unakrsno, u različitim nivoima prolazile tavanske grede. Na jednu onižu a poširu, sa ravnom gornjom površinom, polagali smo mašinu...
MOMČILO bi tada zaključavao Stevu, odlazio da ubije vreme do ispred ponoći, vraćao se, zatim, da bi njih dvojica opet zajedno vratili mašinu na njeno mesto, ali tako da sutradan niko ne primeti da je pomerana, ne daj bože da se “šetala” do potkrovlja. Tako je za desetak noći prekucana prva Raičkovićeva zbirka “Detinjstva”.
Sećajući se ovog poduhvata, Raičković u “Jednom mogućem životu” piše:
“Kada se setim da se ovo zbivalo pri kraju napete i opasne 1948. godine, dolazi mi na um jedna vesela pomisao da izrazim neku vrstu pohvale onoj za mene blagotvornoj nebudnosti svih službenika zgrade u Ulici Dragoslava Jovanovića, nebudnosti koja je potpomogla ovakvom mome, pomalo krijumčarskom, izlasku u svet. Ovima pridodajem i sve one dežurne iz centralnih ulica, koji u nizu noći nisu nijedanput primetili jedini osvetljeni prozorčić pri krovu pomenute javne višespratnice...”

TORZO (II)

Na trgu Slavije: u dubojoj tmini
Sedim sam na klupi... ko da sam jedini...
Kad mi srce zamre... misao mi počne
Da kuca na obe kosti slepoočne...
A kad se i ona raspline u mraku:
Sedim... kao deo klupe... nalik znaku...
15. maj 1999.

(Iz zbirke “Fascikla 1999/2000”)
(NASTAVLJA SE)