Luk u stihu

Piše: Novo TOMIĆ
OSKAR Davičo i Dušan Kostić, urednici u izdavačkoj kući "Novo pokolenje", primili su rukopis prve zbirke stihova Stevana Raičkovića, naslovljene "Detinjstva", one koja je prekucavana "u ilegali", na "Putnikovoj" mašini, kad je pesnik imao samo dvadeset godina (1948). Davičo i Kostić nisu bili bilo kakvi urednici, već pisci zavidnog ugleda i ukusa. Malo je pesnika koji su poput Raičkovića "probili led" u tako ranom dobu.
"Detinjstva" su se pojavila 1950. Podsetimo da je Raičkovićev vršnjak Miodrag Pavlović svojih znamenitih "87 pesama", kod istog izdavača, objavio dve godine kasnije, a šest godina stariji Vasko Popa svoju "Koru", takođe kod "Nopoka" - 1953. Stevan Raičković je naklonost izdavača, a i kritike, stekao pre njih.
Ipak, Steva je zbog "Detinjstava" preživeo pravu dramu. Jednog dana, dok je željno iščekivao da se zbirka pojavi u izlogu neke knjižare, njegov prijatelj iz Subotice, već pomenuti Lazar Mereković, koji je tada službovao (i pio) u Beogradu, doneo mu je vest da se na pijaci "Zeleni venac" krompir i luk pakuju u fišeke od hartije na kojoj su odštampani njegovi stihovi! Bio je to grom iz vedra neba. Merković se cerekao, pokazujući mu tu hartiju za fišeke; smejao se i pesnik, ali da ne bi zaplakao.
"Iako sam odavno slutio najgore (s vremena na vreme, nakon neujednačenih pauza, pojavila bi se pokoja "Nopokova" zbirka mladih pesnika - ali njegova nije), ovakav kraj sa mojom poezijom nije mi ni u snu mogao pasti na pamet..."
TABACI "Detinjstava" našli su se na pijaci, kao stara hartija, zato što je u štampi napravljena neka krupna greška, srećom na vreme primećena. Knjiga je štampana ponovo i zato je kasnila. Iz nje su izostavljene neke pesme "dekadentnoga duha" i "pesimističke atmosfere", ali novi srpski pesnik je ipak rođen.
Prva knjiga bila je odmah i pozivnica za prijem u Udruženje književnika Srbije.
Ovog svečanog trenutka Stevan Raičković se seća, u knjizi "Jedan mogući život", opisom koji izaziva smeh. On je u Udruženje primljen zajedno sa Vasom Popovićem, a recenzenti su bili dva tada najpoznatija i najelokventnija kritičara, Eli Finci i Milan Bogdanović. Raičković se predstavio svojom poemom "Ispovest na povratku", a različiti pogledi Fincija i Bogdanovića na njegovu poeziju prouzrokovali su pravi literarni duel.
"SLUČAJ je hteo da Milan Bogdanović, u svojoj sve zaošijanijoj improvizaciji, na nekolikim mestima - i to baš onda kada je pokušavao da bude i nešto konkretniji - potpuno zameni `lončiće`: pojedine moje stihove (sa metaforama) koji su mu se `neodoljivo urezali u pamet`... počeo je bio neštedimice da pripisuje poeziji moga nedužnoga `suparnika`... Iz sale je u nekoliko navrata bio prekidan i opominjan... Dobro sam (ispalo je i zauvek) - zapamtio da je u jednom od onih najnadahnutijih trenutaka ovakve svoje interpretacije poezije Vase Popovića... čak s podignutom rukom... parafrazirao stih `Ej, niska sela i domovino`... stavljajući ga u kontekst onih najređih slučajeva `kada se jedna poetska metafora uzdiže na nivo same pesničke vizije`..."
Eli Finci, pak, zatražio je to isto veče Raičkovićevu poemu i objavio je "na stranicama reprezentativnog mesečnika `Književnost`... (barabar sa novim prilozima Isidore Sekulić, Veljka Petrovića, Andrića i drugih proslavljenih autora)..."

ZAPAMĆENI STIH
EPILOG duela Bogdanović-Finci dogodio se s jeseni 1963. godine. Stevan Raičković je tada sa svojim bliskim prijateljem pripovedačem Miodragom Borisavljevićem, posetio teško oboleloga Milana Bogdanovića, "koji je u to vreme, sasvim inokosan, dotrajavo svoje pozne dane..." Ugledavši ga, Bogdanović je "podigao sa svog prizemnog `pariskog` ležaja malo ruku uvis... i koliko se sećam, doslovice, ne bez izvesnoga patosa, izgovorio onaj moj mladalački stih `Ej, niska sela i domovino`...
- Čini mi se da je tako bilo? - dodao je potom, nešto opuštenijim glasom, očigledno zadovoljan... učinilo nam se čak i jedini put, prilikom ove oproštajne posete, pomalo i srećan..."
(NASTAVLJA SE)