Stvaranje u teskobi

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
LONDON, ponedeljak, 25. decembra 1961.
Prvi dan Božića u Londonu. Hladno kao što se može pretpostaviti. Ali, dok i po hladnoći, u Evropi, ljudi na ovaj dan izlaze u šetnju, u Londonu su ulice, takoreći, prazne. Po gdekoji prolaznik u kvartu Noting hila, koji je postao kvart obojenih ljudi i siromašnih emigranata iz istočne Evrope, naselje iz kojeg se iseljavaju Englezi. Iz jednog bara, prekoputa stanice "Landbrok Gruv", izlaze podgrejani Englezi, teturajući se.
Roksanda i ja ostavismo "Anglo-Yugoslav Club" gde smo ručali prasetinu i pili "prokupac" (mejd in Jugoslavija) kod našeg starog ratnog druga Mike Petrovića, bivšeg komandanta Svilajnca.

Napolju hladno, nema taksija. Ja se prisećam ovog kraja Londona iz 1954. Krenemo prema podzemnoj (istovremeno i nadzemnoj) stanici i ja pomislih ovako: Crnjanski stanuje u ulici Wueen’s Way, a telefon njegove kuće počinje sa Baysnjater. Odavde imamo vezu za stanicu "Baysnjater" - nećemo se izgubiti.
Kad izađosmo na svetlo dana - sivog, samo što nije počeo da pada sneg - prisetih se ulice. S leve strane, neke jednospratne radnje, kao usred Kruševca ili Paraćina, s tom razlikom što su na nekima svetlosni natpisi na italijanskom: nude vino i sireve, šunke i makarone. S desne strane, podiže se jedan potamneo, kao zid tamnički, blok zgrada sa stotine prozora. "The Gaol of Reading". I kakva suprotnost za naziv kuće: "Wueen’s Court"!

Računajući da će na ulazu biti ispisani brojevi stanova, pođem ka ulazu 70-100, ako se ne varam. Adresa Crnjanskog je 83, LJueen’s Court. Ulazimo u mračan kuloar i ispred lifta stoji kućepazitelj. Htedoh da ga upitam za Crnjanskog, kad primetih, pred samim liftom, jednu damu s crnim šeširom, staromodnim - čeka lift. Iz poluprofila prepoznam gospođu Vidu Crnjanski. Javih joj se.
- Kakvo iznenađenje! - uzviknu ona. - A Crnjanski (posle ću primetiti da supruga Miloša Crnjanskog ne zove muža Miloš ili Miša, već samo Crnjanski) juče vas je čekao na "Viktoriji"...
- Mi smo stigli avionom... (Moju suprugu privedoh).
- Tako... A bili su tamo neki mladi ljudi, naši, čekali isto nekog iz Pariza, a on nije stigao. Rekli su: Nije nas tačno obavestio!... Crnjanski je pomislio da se o vama radi... Nego, hajdete unutra...

KAD gospođa Vida zazvoni na vrata broja 83, otvori ih Crnjanski. U sivom džemperu i u patikama, svežiji nešto nego pre sedam godina, ali sve posivele kose, reklo bi se kao kakav fotografski negativ.
- Cher Maître! - oslovih ga francuski, jer ga smatram učiteljem, naravno, u književnosti.
- Tako mi je milo... Izvolite samo... Nered je... Ja sam ostao da nešto završim, a Vidu sam poslao da se prošeta po čistom vazduhu... (Crnjanski rulira r).
U sobi - odista nered. Crnjanski je taman kucao nešto na mašini. Rukopisi poređani po stolu, po fotelji i jednoj stolici, koja, sa drugom jednom, čini sav sedalački nameštaj. Uza zid rafovi s knjigama, stvarima, paketima, odelom. Vidi se teskoba. Do prozora šivaća mašina kojom gospođa Crnjanski zarađuje hleb: pravi haljinice za lutke i prodaje ih velikim magazinima. Moja supruga i ja znamo kako je to: u Parizu smo, takođe, imali šivaću mašinu u stanu.
Na jednom rafu fotografija gospođe Crnjanski, crvenokose lepotice (fotografija u boji sepije) iz vremena kad se pesnik u nju bio zaljubio, s njom išao na Finistre. Oči su joj ostale lepe, krupne; ona gleda duboko, ali su izgubile onu magnetsku privlačnost koja se vidi na fotografiji. Život menja sve. Na drugoj strani kao neki orman, širokih krila. To je, u stvari, krevet koji se noću izvuče iz zida i spusti na pod. Tad Crnjanski i supruga njegova odgurnu svakako sto u neki ćošak i onda više nema prostora za kretanje.
Napolju, kroz prozor, zimski dan. Počinje da se smrkava iako je samo tri časa po podne.

Sedeli smo, Roksanda i ja, sa Crnjanskim i gospođom Vidom celo to popodne, pili čaj i razgovarali. Predveče ja predložim da idemo nekud, u restoran. Crnjanski, koji jedva čeka da nekoga ulovi i zbuni, dobaci sa osmehom: - Danas... U Londonu?... Varate se, dear Sir? Sve je zatvoreno. (Zamisliti sad ovaj usklik izgovoren sa ruliranim r). Niste u Parizu... Uostalom, ovde se u restoranima loše jede... I Vida ne podnosi engleske restorane... Znam, ima italijanskih, ali to je koješta.

ŽELJA
PISAC zabeležaka "Sa Crnjanskim u Londonu, 1961" otpočeo je, godine 1952, iz Pariza, prepisku sa Crnjanskim, tada u Londonu. Sledeće godine sreli su se u Parizu. Crnjanskog, koji je odlazio na kongres PEN-kluba u Nici, dočekali su u Parizu njegov stari drug Stanislav Krakov i D. R. Aćimović, predratni saradnik "Vremena". D. R. Aćimović se rešio da objavi svoje zebeleške iz Londona, s kraja 1961. (u drugim prilikama činio je samo kratke beleške u dnevniku), tek posle smrti velikog književnika srpskog, ne želeći da mu pričinjava nove nezgode sa starim neprijateljima. On veruje da time ispunjava jednu želju Miloša Crnjanskog za kojeg je oduvek imao poštovanje.
(NASTAVLJA SE)