Knjiga o Londonu

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
SA obale Temze, gde smo dobro nazebli, prešli smo na čuveni Taur. Dok smo obilazili ovu kulu Crnjanski nam je pričao o Elizabeti Prvoj, onoj koja je stvorila Imperiju, opasnoj ženi nimalo sličnoj sadašnjoj Elizabeti. Pitam Crnjanskog: Zašto je Elizabeta bila toliko svirepa prema ljubavnicima? Crnjanski: "Imala je tesan seks... i nije mogla da doživi ljubavni snošaj. Zato je prema muškarcima gajila neku vrstu platonske ljubavi i izbegavala fizičku. Ko je pokušao da je i fizički doživi, kao Roli (Crnjanski veli da se ime izgovara još i Rali i Reli) nastradao je. Da ne bi otkrila svoju manu, Elizabeta ih je dala ubiti ili zatvoriti..."
Hladan vetar i sivo nebo, debela i prljava Temza, otrcani Taur i strašno ružne zgrade velikih skladišta, bizaran most gotskih dekoracija. Sinteza viktorijanske Engleske. Kažem to Crnjanskom, a on: "I vremena kad je Engleska vladala produkcijom čelika i svetom... Ovo je bila žila kucavica Imperije...". "Bila!", dodajem ja. "Jes, bila..., ali ne varajte se: Englezi još, ako ne neposredno, a ono posredno, imaju reč u svetu. Kroz svoj kapital." To ja, u Južnoj Africi, dobro osećam i znam.
Gledamo s mosta Taur.
- Tamo - pokazuje Crnjanski na jednu terasu - dozvoljavali su Roliju da jedanput dnevno izađe i da se prošeta po svežem vazduhu. Malo je sunčanih dana u Londonu, a svež vazduh je potreban zatvoreniku... Tu je umro Roli.
Opet se vraćamo na ideju žile kucavice Londona. Gledana s mosta, ova široka reka što nosi brodove iz celog sveta, ovo pristanište, u stvari, morsko, jer je iskorišćeno ušće reke, ove zgrade u kojima leži roba milionske vrednosti, jedinstveno je na svetu. Koncentracija civilizacije. Kažem Crnjanskom da ja Englesku šesnaestog veka smatram kulturnom zemljom, a posle su nastali vekovi civilizacije, u smislu kojem mi, na Kontinentu, dajemo tumačenje rečima "kultura" i "civilizacija". Ja sam u Južnoj Africi osetio tu civilizaciju, čak, i kod crnaca, kao i nedostatak kulture.
"O Londonu pišem knjigu", reče Crnjanski, "drugačiju nego što se pišu knjige turističke. Daću vam da pročitate knjigu jednog Francuza, "Les Nuits de Londres", interesantno, ali nije ono što ja hoću da dam. Pričaću kako sam ja doživeo London."
Hladno je previše, Roksanda ne može da izdrži hladnoću. Na samom mostu zaustavljam taksi. Dovozima se u Flit strit i tu izlazimo. Manje je vetra. Crnjanski nam pokazuje zgrade sedišta velikih listova i objašnjava nam njihov uticaj na politiku britanske vlade, bilo koje. "Beaverbrook kritikuje monarhiju", kaže Crnjanski, iako je po ubeđenju monarhista. On bi radije želeo jednu Elizabetu Prvu, ali vreme nije za to. "Ton kojim njihovi listovi kritikuju monarhiju nije onaj kojim pišu naši republikanci... Uopšte, govoriti pred Englezima loše o monarhiji, čak i stranoj, smatra se lošim vaspitanjem. Ja tako pred njima nikad ne govorim loše o našoj monarhiji, iako znam puno stvari koje nisu baš prijatne."
Blizu Flit strita Crnjanski nam pokazuje kuću u kojoj je radio kao ekspeditor u jednoj knjižari. Tu ga je zaposlila ledi Padžet. Nosio je pakete iz knjižare do jedne pošte, tu u blizini. Pokazao nam je zgradu te pošte. Jednog dana, dok je vukao pakete s knjigama, susreo ga je Steržević koji radi u britanskoj policiji. Taj se nije mogao načuditi šta vidi. "Jeste li vi to, gospodine Crnjanski?" "Jes, ser", glavom, odgovori Crnjanski i nastavi put.
Crnjanski nije mogao dugo da izdrži na ovom poslu, suviše teškom. Bio je plaćen četiri britanske funte nedeljno za taj amalski posao. Nešto što se ne može zamisliti u Evropi. Naši su ljudi ribali automobile kod "Renoa" i "Citroena" u Parizu, ja sam presovao štavljene kože u Sent Deniju, ali mi smo od naših plata mogli pristojno da živimo, to jest mogli smo, istina, da stanujemo u malim hotelima, ali obilno da jedemo. Francuski sindikati nikad ne bi dozvolili ovakvu eksploataciju radnog čoveka, ali engleski su to dozvolili, i to je bilo za vreme laburističke vlade. Ne mislim da je za to kriva ledi Padžet. Ona je smatrala da čini uslugu ne samo čoveku Crnjanskom, već i srpskoj književnosti.
Ali, vratimo se na sliku kad Steržević, bivši policijski pisar u zemlji i sada činovnik Ministarstva unutrašnjih poslova, ima nešto oko 100 funti mesečne plate, susreće Crnjanskog, koji vuče pakete. Najveći srpski književnik svog vremena radi kao amalin, a mali policajac živi kao džentlmen. I to u laburističkoj vladi. Samo, Crnjanski nije prvi ni poslednji mučenik savremenog društva.

PIJADE
JEDNOM, negde odmah posle rata, stavili su ga tačno prekoputa Moše Pijade. Kad ga je ovaj ugledao, nemalo se iznenadio. Očima mu je dao znak da želi s njim da razgovara. Posle, kad su se našli, pitao ga Pijade: "Šta ti tu radiš?" "Novinarišem." "Za koga?" "E, to je duga priča." (Crnjanski nije želeo da otkrije da radi za list dr Stojadinovića i ja ne vidim razloga da se to krije jer "Ekonomista" je bio i ostao najbolji ekonomski nedeljnik Latinske Amerike). "Pa, što se ne vraćaš kući?" nastavio je Pijade. "Mani, Mošo, te priče..." I tako su se rastali.
(NASTAVLJA SE)