Dvoboji i kavge

Piše: Dragan R. AĆIMOVIĆ
NA znam kako promenismo temu tek dođosmo ponovo na Slobodana Jovanovića.
- Slobodan je stanovao - poče Crnjanski - u onom viktorijanskom hotelu godinama s nekim starim penzionerima i penzionerkama, uglavnom babama. Kako su one znale ko je i šta je bio, silno su ga respektovale, utoliko pre što u jedan takav skroman hotel nikad ne bi zapao jedan bivši predsednik vlade Velike Britanije, pa čak ni rektor univerziteta. Babe su bile konzervativke. Zbilo se to uoči čuvenih izbora godine 1945. Posle večere, u razgovoru, upitaju babe Slobodana: - Šta mislite, gospodine prvi ministre, ko će sutra dobiti na izborima?
- Laburisti, nema sumnje - odgovori Slobodan bez mnogo razmišljanja.
Sutradan, laburisti su dobili izbore. Otad je Slobodan za ove babe bio vidovit čovek.
Ali, sve te događaje opisaće vernije Crnjanski u svojim "Embahadama" i uspomenama. Ja beležim kako sam ih čuo.
Sleduje još jedna divna priča o Slobodanu.
Uđe jednog jutra dr Juraj Krnjević kod Slobodana, sav ljut.
- Gospodine predsjedniče, vaši činovnici otvaraju moju poštu. To je skandal! Ja sam potpredsjednik jugoslavenske vlade. Kako se usuđuju činiti tako nečega?
Slobodan je namah sve razumeo.
- Gospodine Krnjeviću, dajte mi, molim vas, dvanaest sati da obavim istragu i da kaznim krivca.
Istraga je utvrdila da Krnjevićeva pisma otvara Petar Ivanković, zvani Perica Ivanković, stari član presbiroa. On ne samo što je otvorio Krnjevićevo pismo, već ga je primio kao preporučeno i potpisao se kao primalac u amanetniku. Slobodan pozove Pericu na raport. Ozbiljan, natmuren, poče on:
- Gospodine Ivankoviću, radi se o jednoj veoma važnoj stvari; sudbina jugoslovenske vlade zavisi od ishoda ove afere... Vi ste neodgovorno i neovlašćeno primili pismo adresovano na gospodina doktora Juraja Krnjevića, potpisali amanetnu knjigu, otvorili ga, i potom ga predali adresantu.
Pera Ivanković, očevidno uplašen, ali ne i zbunjen, upita Slobodana:
- Kako vi to znate, gospodine predsedniče?
- Video sam i prepoznao vaš potpis u amanetniku.
Sad Perica promeni ton svog lica i od snuždenog činovnika pretvori se u blaženog građanina:
- Gospodine predsedniče, ovo je najsrećniji dan u mom životu...
- ?!?!?!?!?
- Pa, vi ste prepoznali moj rukopis...
Ponovo italijanska izreka koja veli da "ako, čak i nije istinito, ipak je lepo nađeno". Ali je majstorska, gogoljevska.

NA ručku kod Crnjanskog, 27. decembra 1961. godine
Cher Maître sedi na naslonu fotelje i dok jede polako, veli zbog zuba, i uživa u zalogajima, priča o svom životu.
Interesantna je istorija njegovog dvoboja sa Tadijom Sondermajerom. Ja to ne bih mogao preneti kako je to on ispričao, sa puno detalja, živo, i sa imenima meni manje poznatim, ali ostalo mi je u sećanju ono što je pričao o Dušanu Matiću.
Jedan od Crnjanskovih svedoka bio je Dušan Matić. Morali su da idu u Vršac jer dvoboj je bio zabranjen u Kraljevini Jugoslaviji i morao je da bude obavljen na jugoslovensko-rumunskoj granici. Bilo je udešeno sa sreskim načelnikom da ukoliko neko bude ranjen da ispadne kao da je stradao u toku lova.
Crnjanski i Matić došli su u Vršac dan ranije. Spavali su u istom hotelu, u istoj sobi. Dušan Matić nije cele noći trenuo, kaže Crnjanski, "dok sam ja mirno spavao". Ujutru me pitao: "Pa kako ste zaspali?" "Tako, bio sam umoran." Ja sve mislim da je kod Matića bio neki drugi "problem". Crnjanski, tada mlad, sportski razvijen, muškarac od glave do pete, a Matić "ženski petko". Kasnije, u Beogradu, zvali su ga: tetka Duška.
Kao mlad čovek, Crnjanski je bio kavgadžija. Pričao mi je kako je već ne znam koga sačekao pred radnjom Gece Kona, sa čvornovatim štapom u ruci, i upitao ga: "Jeste li vi poručili da se čuvam u Knez Mihailovoj ulici...? Nema tu `ali`, već izvolite poći sa mnom da se obračunamo na mirnijem mestu..."

HRABROST
"ISTINA", dodaje Crnjanski, bio sam hrabar zato što je na nekoliko koračaja dalje stajao Jova Ružić, fudbalski sudija, grdosija od čoveka, moj šurak, a s njim i jedan bokser sa šljampavim nosem... Dođemo do Ratničkog doma i tamo, na malom skveru, okrenem se ja naglo i počnem da ga tučem. Naiđu žandarmi i sve nas strpaju u policiju... U kvartu, bila je subota posle podne, gleda nas član kvarta, naš poznanik, i smeje se. "Sad, ako se ne izmirite, moraću da vas čuvam u buvari sve do ponedeljnika..., a baška novine... Nego, pomirite se."
Pričao mi je, takođe, kako su ga u Londonu neki začikavali, a on poručio, mislim jednom bivšem ministru ili oficiru, neka dođe u Hajdpark da se obračunaju.
(NASTAVLJA SE)