Sitna duša

Piše: Dragan R. Aćimović
CRNJANSKI je jednom mene nazvao „megdandžijom“ jer se hvatam ukoštac. Ja mu sad kažem da je kavgadžija i megdandžija, i da mu to ništa ne smeta. Takvi smo. Podsetim ga kako ga je jedan londonski emigrant ogovarao u pismima, nama u uredništvu "Rialitija", dok je bio naš dopisnik iz Londona i da je to verovatno bila posledica neke njegove svađe s tim čovekom, jer sve što je kazao o njemu „ni pas s maslom ne bi pojeo“, kažem ja. Crnjanskom zasijaše oči:
- Imate li to pismo?
- Čuvam ga u Johanesburgu.
- Pošaljite mi ga, tužiću ga.
Obećah, ali moram priznati da nisam bio iskren. Znao sam da bi mu to samo zagorčalo život, ušao bi u komplikacije i potrošio verovatno nešto novca od svoje siromaštine.
Biće bolje da donesem šta je govorio o svojim kolegama, književnicima i umetnicima.
Mnogo je voleo Siba Miličića koji je, izgleda, bio zlatan drug. Ne može da ga prežali.
Voleo je takođe Petra Dobrovića, naročito njegov način pripovedanja sa mađarskim akcentom i ubacivanjem mađarskih reči; njegov brutalan, muški ton. Tu mi je Crnjanski rekao ono što sam, pre rata, čuo od Boška Tokina. Upitan: Šta je suština umetničke kreacije? Dobrović je odgovorio: „K... baraton, ko ga nema neka ne slika“.
- I kako je samo tragično umro Dobrović, u liftu, reče Crnjanski, a kakvu je lepoticu za ženu imao.
TU Crnjanski samo uzdahne. Nisam primetio da je o ma kome ili o ma kojoj govorio sa toliko topline i to propratio uzdahom.
Marko Ristić.
- Ha! Crnjanski se nasmeja ironično. Ha! Marko, gospodsko dete, tako je mislio i još misli, a komunista sa dušom jedne pralje.
- Prilikom dočeka jedne Nove godine, dok je Marko bio veren za Ševu, sestru Vana Bora, u istom društvu nalazio se Rastko Petrović, koji je potajno voleo Ševu. Kad se ugasila svetlost Rastko iskoristi priliku i nagne se ka Ševi da je poljubi, tu, pored živog Marka... Rastko je voleo da se ljubaka i balavi... Marko, sav pocrveneo od besa... nikad mu to nije oprostio i tu je mržnju preneo na njegov sud o književnom delu Rastkovom... Marko je jedna sitna duša, nastavi Crnjanski. Objavio je neka moja pisma za koja nema ovlašćenja da tako čini. To je odviše nisko.
(Radi se o pismima i telegramima izmenjanim među njima dok su bili prijatelji, a koje je Marko Ristić objavio u „Glasu Jugoslavenske akademije znanosti u umjetnosti“, pod naslovom „Tri mrtva pesnika“. To su: Rastko, Eluard i Crnjanski. Od trojice, Crnjanski je jedini još živ. Ne može biti veće mržnje ni podlosti!
U TOM napisu Marko Ristić je zamerio Crnjanskom što je njegove "Odabrane stihove" izdao u Parizu „neki opskurni emigrantski publicista“. To sam ja. Čak i u tome Marko Ristić otkriva svoju nisku dušu, „jedne pralje“, kako to kaže Crnjanski. Pre svega, ja nisam „publicista“ već, pre rata, profesionalni novinar, a u Srbiji se tačno znala razlika između novinara i publiciste. Verovatno u Zagrebu ta razlika nije bila poznata, a Marko se udvara Krleži, Hrvatima, Akademiji znanosti i umjetnosti, usvaja njihovu terminologiju. Ako sam pak izdavao stihove Crnjanskog bio sam izdavač, a ne publicista. Najzad, što se „opskurnosti“ tiče, moje je ime, kao saradnika jednog beogradskog dnevnog lista, kao filmskog kritičara, bilo više poznato u to vreme od Markovog, koji je pisao samo književne eseje u časopisima s malim tiražom i s vremena na vreme u "Politici". Za najveći broj čitalaca ime Ristić je više opominjalo na njegovog dedu, velikog Jovana Ristića.
Da se vratimo na Crnjanskovog Marka.
- Marko nikad nije uspeo da napiše nešto originalno - veli Crnjanski. - Uvek se divio pravim umetnicima a divljenje prema meni pretvorio je u mržnju. Sada obožava Krležu. On uvek mora nekog da obožava. Neka vrsta homoseksualnosti.

PISCI
JA primetih da Marko, za vreme svoje ambasade u Parizu, nije uspeo da se približi književnicima kao što su Andre Žid, Andre Malro, Alber Kami, Žan-Pol Sartr. Naravno, Žid je bio antistaljinista, Malro degolovac, Kami anarhista, Sartr u to vreme antikomunista. Ristić je prijateljevao sa trećerazrednim književnicima kao što su: Andre Kampson, Klod Avelin, Rožer Kailoi, Žan Kaso, i sa novinarom Klodom Bourdetom, za kog ja znam da je imao intimne veze sa šefom Titove tajne službe u Parizu. Marko nije nikad uspeo, niti mogao, zbog svog položaja i svoje ideologije, da obnovi stare veze sa piscima kao što su Andre Breton i Pol Eliar, koje je, kao šefove nadrealista, obožavao pre rata. Breton je postao trockista, a Eliar, u to vreme staljinista, bio je protiv Tita. Tako se desilo da je Marko, za svoje ambasade u Parizu, održavao veze nižeg ranga nego što ih je imao Božidar Purić kao opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije u Parizu.
- Pa vi to niste ranije znali; Marko je sitna duša - dodade Crnjanski.

(NASTAVLJA SE)