Špijuniranje

Piše: Dragan R. Aćimović
NEMA tu šta, čita misli! Ali ko sluša?
Crnjanski proguta zalogaj, popi malo vina, pa reče:
- Gore, iznad nas, stanuje jedan što ima veze s titovcima, a dole, ispod nas, jedan drugi koji radi za Engleze. Ovog drugog poznajete, onaj što je sreo amalina... Tako nas slušaju. Bio ovde jednom jedan čovek iz Ambasade, pa se raspričao. Ja mu kažem: "Budite obazrivi, mladi čoveče, slušaju vas!" On to nije shvatio... Posle, kad smo se jednom našli, upita me: "Kako to da u Ambasadi znaju od reči do reči šta sam s vama razgovarao?"
Crnjanski se misteriozno nasmeja kao da veli: Nema tajni, sve se zna, svet je jedna velika špijunska špilja!
U ovom redu ideja: ko treba i zbog čega da prisluškuje Crnjanskog?
Kakav je on političar ili, pak, neka "éminence grise"? Šta se u njegovom stanu može reći da to predstavlja političku subverziju za Britance ili opasnost po režim u zemlji? Literarni razgovori, eventualne jake doze cijankalija koje Crnjanski prosipa na neprijatelje, to ne interesuje domaće, ni titovce. Uostalom, Steržević ga može pokrivati kod Engleza zbog njegovih poseta Ambasadi, a Crnjanski govori o komunistima dosta otvoreno, u oči, ako ne pred ljudima iz zemlje, a ono pred emigrantima, među kojima takođe može biti Titovih špijuna... Zašto bi se onda prisluškivao njegov stan?
Ja mislim da je to jedan od kompleksa Crnjanskog koji vuče iz vremena kad je radio za vladu i kad je imao prilike da čita poverljive raporte, podmetanja svake vrste. Jednom mi je rekao da mu je general Simović otkrivao najveće tajne. Među njima i da je zaljubljen, izvan braka. Čini mi se da mu je čak jednom pisao jedno ljubavno pismo. U tom slučaju Crnjanski je bio činovnik i treba ga razumeti, ali general je bio operetski.
NO, Crnjanski, sve jedući, pokaza opet prstom dole i gore:
- A ja vam kažem da slušaju... možda ne baš sada, ali kad hoće... pazite se...
Crnjanski veruje, takođe, da mu otvaraju poštu. Moguće. To rade sve policije na svetu. U Parizu poštu "inspiciraju" prvo hauzmajstori, svi odreda policijski špijuni, jer od policije dobijaju dozvolu za rad; od vremena Napoleonovog ministra Fouchéa.
- Imam ja vaša pisma - reče mi jednom - ima u njima interesantnih podataka. Ne brinite, sve je pohranjeno na sigurnom mestu.
Crnjanski sve čuva. Rukopise u nekim naročitim kutijama koje sakriva između nameštaja, bilo što se boji da se ne izgube u neredu, bilo da ih neko ukrade. Pisci čuvaju svoje rukopise kao decu. Crnjanski drži blizu sebe ceo komplet "Ideja", sva izdanja, sem "Lirike Itake", puno svojih fotografija na kojima figurira kao mlad atleta, negde na Jadranu u kostimu za kupanje, ili na Bledu, u skijaškom kostimu. Zabeležaka ima puno, ja mislim da je to materijal za "Embahade".
Posle sam razumeo zašto gospođa i gospodin Crnjanski nikad ne izlaze zajedno iz kuće. Uvek je neko u sobi. Dok poslužitelji čiste jedno od njih se muva okolo, bilo u kupatilu, ili kujni, bajagi. Najzad, počinjem da se interesujem za ovo i Crnjanski mi reče:
- Ova kuća pripada jednoj američkoj kompaniji i u njoj stanuju mnogi tajni agenti... Ja sam siguran da, kad im treba, ulaze u naš stan. Probali smo. Izašli smo bili, Vida i ja, a pre izlaska ostavili smo neke stvari na određena mesta. Kad smo se vratili, te stvari imale su promenjene položaje. Dakle, preturali su...
OVO poslednje reče značajno, podvlačeći kažiprstom.
Uzmimo da je tako. Onda su verovatno ulazili samo domaći agenti, jer administracija, kućepazitelj, sluge, svi su Britanci.
- Danas vas ja vodim na ručak - reče Crnjanski.
Pešačimo kroz London i slušamo komentare Crnjanskog. Sve zna. Zgrade, njihove istorije, tajne (kao da je neki londonski Prokopije), istorije bogatstva i karijere ljudi u Britanskoj imperiji. Kod Pikadilija pokazuje nam spomenik vojvodi od Jorka.
- Taj nikad ništa nije uradio što bi zasluživalo ovaj spomenik.

(NASTAVLJA SE)