Pošta spomeniku

Piše: Dragan R. Aćimović
IŠAO sam sa Crnjanskim da kupim ulaznice za Kovent garden, 28. decembra 1961. godine. Daje se "San letnje noći" od modernog engleskog kompozitora Britena. Ići će gospođa Crnjanski sa Roksandom. Crnjanski ima da piše za "Ekonomistu" ili pak da čuva stan. Ja imam prijateljski sastanak u Crkvenom domu. Govorićemo Gena Jurišić, iz Kanade, i ja, „Južnoafrikanac“.
Kovent garden je pozorišna zgrada za operske predstave, a nalazi se na mestu londonske centralne pijace. Zamisliti parisku Operu okruženu metalnim barakama Les helesa! Smrdi, iako je već pijaca završena.
Dok šetamo okolo, Crnjanski se jednom nasloni na moju ruku i reče jednim neobično čudnim glasom:
- Ovo zadržite za sebe i nemojte zaboraviti. Kad budem umro, u mojoj zaostavštini naći će se jedan svežanj pisama i na njemu ispisano ime Pia di Valmarana.
- Smem li znati ko je ta osoba?
- Vi ćete to doživeti... Pia di Valmarana...
On to reče prigušenim glasom kao kad nešto, u snu, doleti i odleti, i onaj koji sanja izgovori jedno ime vezano za nekog, neku, nešto... Ja ućutah, dok smo hodali. Pa onda rekoh:
- Hvala, šer metr, na poverenju. Silazimo prema Vajtholu, kud Crnjanski odlazi na konferenciju za štampu. Danas opet nosi halbes, kao što je to običaj u Londonu za izvestan sloj građana. Ima sivi šal oko vrata. Izvinjava se, ponovo, što ne nosi kašmir. Nije njegov stil. Meni je lako, kaže, mlad sam i turista. On odlazi na konferenciju za štampu. Obukao je i onaj bolji, crni kaput.
Prolazimo pored spomenika Šekspiru i ja zamolim da zastane ne bih li ga snimio. Mesto je manje ugledno od našeg Akademskog parka u Beogradu, a spomenik Dositeju je lepši i dostojniji (Snimak nije uspeo).
PROLAZIMO pored kafane u koju je zalazio glumac Gareik. Zgrada je stradala u Drugom svetskom ratu, i još nije obnovljena. Verovatno je takva bila kad je Dositej boravio u Londonu. Preko puta knjižara sa pornografskim knjigama i slikama.
- Glavni klijenti su mornari i vojnici - kaže Crnjanski. - Nemate pojma koliko ovde ima seksualnih manijaka. Možda su tome uzrok odvojene škole, za mladiće i devojke, zatim vojska i mornarica jedne velike imperije... Tek, mnogo ih je...
Silazimo ka Vajtholu. Kako se približavamo Senotafu, Crnjanski me zaustavi:
- Pogledajte sada kako će Englezi, gospoda samo, u prolazu pored spomenika Neznanom junaku, skinuti šešir i pozdraviti ga.
Odista, idu prema nama u susret dva džentlmena, s mekanim šeširima, razgovaraju. Kad dođoše do Senotafa okrenuše se k njemu, kao u vojsci kad oficir naiđe na počasnu stražu, skinuše šešire i, držeći ih u rukama, prođoše spomenik. Potom pokriše glave.
Spomenik, rečeni Senotaf, jedan je od najružnijih na svetu. U poređenju sa Trijumfalnim lukom u Parizu, ili sa Meštrovićevim hramom na Avali, da je manjih razmera, bio bi spomenik krajputaš.
Zanimljivo, obični, mali Englezi (tako pretpostavljam, mada je ovo veliki, kosmopolitski grad) protrče pored spomenika, ne skinu kapu, žure. Gospoda se zaustavljaju. Oni čuvaju tradiciju, puk se ne brine.
KOD nas je bilo obrnuto. Koliko puta sam video, kad prolazi vojska Ulicom kralja Milana sa zastavom kako seljak zastane, skine šajkaču dok prolazi zastava, a takozvana gospoda zevaju, bez poštovanja. Kod nas su gospoda izdala zemlju, a seljak je čuvao. Kod Engleza gospoda čuvaju državu i drže prostog čoveka da ne padne u anarhiju. Bar dosad.
Prođemo i mi kraj Senotafa. Pitam Crnjanskog: - Da skinemo kape?
- Jes, ser!
On skine svoj halbes, ja moj mekani zeleni šešir, i tako prođemo okrenuti spomeniku.

Roksanda i gospođa Crnjanski bile su sutradan u Kovent gardenu. Roksanda se iznenadila kako je svet loše odeven, sala nezagrejana. Što se muzike tiče, to je nešto moderno, kaže ona, nije po njenom ukusu. Gospođa Crnjanski nije već dugo bila u operi, ali poznaje istu dvoranu iz srećnih dana. Kaže da kada je neka svečana predstava, to je odista gala.

(Nastavlja se)