Dug mrtvom generalu

Piše: Veljko Lalić
ULASKOM Draže Mihailovića u “Legiju zaslužnih”, zajedno s najpoznatijim stratezima Crvene armije, Sjedinjene Države kao da su poslale poruku, koju je 18. jula, dan nakon likvidacije vođe četničkog pokreta u Beogradu, na svoj način formulisao “NJujork tajms”:
- Istorija će možda odlučiti da to nije bio Tito - koji je bio na sigurnom dok su se Mihailovićevi borci borili po brdima u prvim danima - već streljani četnički lider, čija bi statua trebalo da stoji na Crvenom trgu u Moskvi.
Ali, da spomenike ni u Moskvi ni u Vašingtonu ne podižu novine, a ni vojska, videće se već po prijemu zahteva za odlikovanje generala Mihailovića, koji je na Ministarstvo odbrane SAD adresirao Nacionalni komitet američkih avijatičara, 12. avgusta 1946. godine:
"Saglasno s odredbama cirkulara 278 i postojećim zakonima Ministarstva rata, predlaže se da se nagrada `medalja za slobodu, sa zlatnom palmom` dodeli generalu Dragoljubu Mihailoviću (posthumo), vrhovnom komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini. Preporučuje se da pomenuta nagrada bude dodeljena udovici generala Mihailovića, preko službe vojnog atašea u Beogradu, Jugoslavija.
General Mihailović pomagao je Sjedinjenim Državama i savezničkoj stvari u ratu protiv neprijatelja. General Mihailović lično je rukovodio i nadgledao evakuaciju više od 432 američka pilota, koji su bili iza neprijateljskih linija. Zapis svakog slučaja nalazi se u dosijeu spasilačke misije, nekad stacionirane u Bariju”.
AVIJATIČARI se pozivaju i na poruku koju je Stejt department preneo jugoslovenskoj vladi, 14. aprila 1946:
" Kada su 1941. Nemci opustošili Jugoslaviju, general, tada pukovnik Mihailović, organizovao je i vodio važan pokret otpora protiv okupatora. Jugoslovenske vlasti ne treba da imaju sumnje, američki piloti spaseni su i vraćeni do savezničkih linija neustrašivim podvizima Mihailovićevih snaga..."
Znatan broj pilota koji su spasli general Mihailović i njegove snage zato su formirali Nacionalni komitet američkih pilota za pomoć generalu Mihailoviću i srpskom narodu, kaže se u molbi Pentagonu:
"Naši pokušaji da se pojavimo na njihovom uvredljivom suđenju u Beogradu nisu naišli na uspeh, čak ni posle intervencije Stejt departmenta. Jednoglasni smo u u mišljenju da naša vlada mora da se oduži generalu Mihailoviću. Naše čvrsto uverenje je da treba posmrtno da mu se dodeli `medalja za slobodu`. Ovo posebno zbog činjenice da je ova nagrada dodeljena mnogima čiji je doprinos savezničkoj pobedi daleko manji od zasluga generala Draže Mihailovića”.
Tri dana kasnije Ministarstvo rata zavelo je ovaj zahtev, da bi kompletan materijal krenuo ka - vojnoj službi bezbednosti Pentagona.
Direktor obaveštajne službe, general Čembrlen, 23. avgusta, šalje dalja uputstva:
"Priloženi papiri su pregledani i mišljenje Obaveštajnog odeljenja je da se posle proveravanja zasluga za medalju, treba obratiti Stejt departmentu za politiku povezanu s ovim slučajem”.
KOMISIJA za odlikovanja nije imala nikakvu zamerku. U odluci je "medalja za slobodu" precrtana rukom, i dopisano “Legija zaslužnih”, "vrhovni komandant" (vidi sliku).
Kompletan tekst, koji će predsednik Truman dve godine kasnije potpisati, Komisija je, na osnovu predloga avijatičara, napravila još 26. avgusta 1946. godine:
"General Dragoljub Mihailović izvanredno se istakao kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih... General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj stvari i bili sudeonici u izvojevanju konačne savezničke pobede”.
U Pentagon, ipak, 5. septembra 1946. godine, stiže odgovor Stejt departmenta. I, kao što su mnogi i očekivali:
“Preporuka je učinjena na priložena dokumenta koja ste mi poslali zabrinuti za predloženo posmrtno nagrađivanje `medaljom za slobodu, sa zlatnom palmom`, generalu Mihailoviću.
Dok Mihajlovićeve aktivnosti kao savezničkog komandanta od 1941. do 1944. i, posebno, njegova pomoć u spasavanju hiljada američkih avijatičara jasno daju pravo na takvu nagradu za zasluge, Ministarstvo misli da je, pored pitanja posledica takvog odlikovanja za naše odnose s vlastima maršala Tita, nepreporučljivo dodeliti medalju sada. Osećaj je da je posmrtna nagrada nekako ulazudan gest prema čoveku za kojeg su naši najbolji napori bili nedovoljni da mu omoguće pošteno suđenje i da spreče njegovu ekzekuciju po kratkom postupku”.

VERA U SUD FNRJ
NAJVEĆI problem svim naporima Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću, kao i Stejt departmentu, napravio je sam Mihailović pismom od 2. maja 1946. u kojem potvrđuje da ima “puno vere u današnji sud FNRJ”.
“Pošto mi je u istrazi predočeno da je u NJujorku obrazovan komitet za pravedno suđenje meni i da je izabran taj komitet u koji su ušli ugledni građani, to izjavljujem:
1. Da imam puno vere u današnji sud FNRJ, i smatram da ću i bez pomoći sa strane moći da dam svoju pravednu odbranu.
2. Ukoliko budem osećao potrebu za odbranom uveren sam da ću biti u stanju da je nađem u svojoj zemlji, te mi odbrana koja bi došla ma iz kojih zemalja, pa i savezničkih, nije potrebna”

(NASTAVLJA SE)