Dva reda mržnje

Piše: Veljko LALIĆ
NA suđenju Draži Mihailoviću pred revolucionarnim sudom u Beogradu izneto je stotine dokaza o svestranoj i sistematskoj saradnji četnika i Nemaca. Pred komisijom za pošteno suđenje Draži Mihailoviću u NJujorku, u isto vreme, stotine savezničkih pilota i nekoliko šefova američkih misija na Ravnoj gori tvrdili su da nema nikakvih dokaza o saradnji s Nemcima.
Naprotiv, članovi Mekdauelove misije, samo u septembru 1944. bili su svedoci - kada je tri hiljade četnika zauzelo Kadinu Luku, kada je zauzet Lazarevac, kada je savladan nemački garnizon u Vreocima i uništena električna centrala, izvor jedne trećine beogradske struje, kada su trupe majora Keserovića zauzele Kruševac i predale ga s oko 1.000 zarobljenika Rusima, kada je uništeno 20 kilometara pruge između Doboja i Tuzle.
Svi američki piloti odgovorili su odrečno, na pitanje istražne komisije Komiteta u NJujorku: - Da li je postojala saradnja Mihajlovićevih trupa i Nemaca?
Kako pomiriti takve protivrečnosti? Sekretar Komiteta za pravedno suđenje Dejvid Martin napisao je u knjizi "Rodoljub ili izdajnik", da je “besmisleno pretpostaviti da je osam američkih oficira s nekoliko stotina avijatičara skovalo tako džinovsku zaveru kako bi prikrili istinu o Mihailoviću”, kao i što bi “bilo besmisleno odbaciti sve objavljene dokumente kao bezvredne”. On pronalazi rešenje u sukobu Tita i Mihailovića “koji je bio nemilosrdan, kako to samo može da bude samo građanski rat na Balkanu”.
"ČETNICI ovim redom mrze: partizane, Bugare, Nemce, dok partizani ovim redom mrze: četnike, Nemce, Bugare", piše potpukovnik Albert Sajc, šef jedne od misija na Ravnoj gori, u izveštaju koji objavljuje Miodrag Pešić, u knjizi “Draža Mihailović, u izveštajima američkih i britanskih obaveštajaca. - Ponovo naglašavam da bi se obe grupe, četnici i partizani radije borile međusobno, nego s Osovinom, mada obe strane mrze Osovinu.
Mihailovićeve jedinice udarali su po partizanima iako su ovi bili usred borbe s Nemcima ili ustašama, partizani bi udarali na četnike pod istim uslovima, nadovezuje se Dejvid Martin.
- U tom građanskom ratu obe strane mrzele su protivnika isto koliko i Nemce, zato što su obe osećale, s razlogom, da će rešenje tog sukoba biti presudno za celokupnu budućnost zemlje - dodao je sekretar Komisije za pravedno suđenje. - Izvesnih “nagodbi” s neprijateljem bilo je s obe strane. većina tih nagodbi bila je ogranične prirode, a iz istorije nam je poznato da se tome uvek pribegavalo u borbi gerilskih snaga protiv neprijatelja. Tu je spadala razmena zarobljenika, kao i privremena obustava neprijateljstava - neka vrsta dogovora koji je Mihailovićevim snagama davala odrešene ruke za borbu protiv partizana, a partizanima za borbu protiv četnika.
Jedna od najpoznatijih “nagodbi”, ipak, pronađena je znatno kasnije u dokumentima nemačke obaveštajne službe. Po jednom memorandumu, objavljenom 1973. u knjizi Valtera Robertsa, 13. marta 1943. došlo je do sastanka divizionog generala Benmignusa Dipolda, komandanta nemačke 717 pešadijske divizije i trojice glavešina partizanskog pokreta - Milovana Đilasa, Vladimira Velebita i Koče Popovića. Roberts sažima sadržaj memoranduma i nekih kasnijih dokumenata:
“PARTIZANSKA delegacija je naglasila da partizani nemaju razloga da se bore protiv nemačke vojske", dodajući da se bore protiv Nemaca samo zbog samoodbrane, "ali da jedino žele da se bore protiv četnika... da će se boriti protiv Britanaca ako se ovi docnije iskrcaju u Jugoslaviji... i da, pošto žele da se usresrede na borbu protiv četnika, predlažu da se odrede interesne sfere svakog od njih."
Nekoliko dana kasnije, nemački poslanik u Zagrebu, Kaše poslao je poruku u Berlin “da će Tito i njegove pristalice prekinuti borbu protiv Nemačke, Italije i Hrvatske i povući se u Sandžak da raspravi račune s Mihailovićevim četnicima”.
Velebit i Đilas 25. marta nemačkim avionom lete iz Sarajeva za Zagreb na pregovore s generalom Glajzom fon Horsenauom. Kada je Ribentrop, četiri dana kasnije zabranio svaku dalju vezu s partizanima, Kaše je odgovorio da se u svim dosadašnjim pregovorima uverio “da se na Titova obećanja može osloniti”.
"Niti je mene, niti jednog člana Centralnog komiteta uznemiravalo što tim pregovorima možda izdajemo Sovjete, internacionalizam ili naš krajnji cilj. Naterala nas je vojna nužda", pisao je kasnije Đilas. "Istorija boljševizma, čak i bez Brest-Litovskog ugovora i pakta Hitler-Staljin, puna je takvih slučajeva. Pregovori su vođeni u velikoj tajnosti. Od naših na vrhu niko se nije bunio, samo smo Ranković i ja malo više sumnjali u ishod, nego Tito. A, što se tiče stalnog primirja ili nekog šireg sporazuma, niko u stvari nije u to verovao."
Britanski oficiri koji su se padobranima spuštali kod Tita 1943. godine, i koji su pevali slavopojke partizanskom pokretu, nisu očigledno ni za trenutak pomislili da je to pokret koji se pre samo nekoliko meseci pregovarao s Nemcima, i čak primio obavezu da se suprotstave Britancima ukoliko se iskrcaju na Balkan.

STRELJANJE ČETNIKA
U DECEMBRU 1946, na suđenju SS generalu Augustu Majsneru, državni tužilac pitao je osumnjičenog: - Samo u selu Jajinci ubili ste više od stotinu hiljada zarobljenih partizana i komunista?
General Majsner: - Ne znam tačan broj, ali mislim da preterujete. Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske potpisala je kapitulaciju, ali je ovdašnji neodgovorni ljudi nisu poštovali i oni su krivi za naše represalije. Pri tom, naročito ističem gerilu generala Mihailovića. Ne znam koliki je broj Srba pogubljen u Jajincima, ali znam, kao glavnokomandujući za celu Srbiju, da su svuda, od deset streljanih, njih devet bili borci ili pomagači rebela Mihailovića.
(NASTAVLJA SE)