Saveznik bez mrlje

Piše: Veljko Lalić
SEDMORICA američkih oficira pod zakletvom su potvrdila istražnoj komisiji Komiteta za pravedno suđenje u NJujorku da su “Mihailovića smatrali za vernog saveznika”, odbacivši svaku optužbu za saradnju s Nemcima, za koju ga je teretio sud u Beogradu.
U isto vreme, petorica britanskih oficira, i pored snažnog pritiska Londona, koji se još 1943. odrekao Draže Mihailovića, poslali su pismo Komitetu u NJujorku, u kojem tvrde da su lično prisustvovali “u deset četničkih napada na sile osovine”.
- Osim tih, čisto vojnih operacija, snage generala Mihailovića pritekle su u pomoć bar jedanaestorici britanskih i stotini odbeglih savezničkih ratnih zarobljenika, i spasli 40 savezničkih avijatičara - napisali su britanski oficiri Armstrong, Bejli, DŽesper Rutam, Erik Grinvud i Kenet Grinliz.
NJihova vlada, nešto ranije, napustila je Mihailovića i pridružila se Titu - zbog “neborenja četnika”. I istina, u velikom broju poruka s terena, pukovnik Hadson, i kasnije pukovnik Bejli, podvlačili su činjenicu “da je nemoguće očekivati isti stepen vojne aktivnosti kakav je bio kod partizana, od pokreta sastavljenog uglavnom od seljaka zemljoposednika, kao što je bio slučaj s Mihailovićevim pokretom”.
Sekretar Komiteta za pošteno suđenje Draži Mihailoviću Dejvid Martin, razmatrajući Drugi svetski rat u Jugoslaviji, partizanskom pokretu “odaje priznanje koje mu se duguje”.
- BORIO se više nego ijedan pokret otpora u Evropi i “proleterske brigade” koje su sačinjavale vojno jezgro pokreta, po svoj prilici, bile su najžilavije i najprekaljenije gerilske jedinice u zaraćenoj Evropi - napisao je Martin, ostavljajući nedoumicu:
- Da li je to uopšte bio pokret otpora ili revolucionarni pokret, kome je jedini cilj bio uspostavljanje komunističke diktature?
Milovan Đilas je, odgovarajući na slično pitanje, odgovorio:
- Vojne operacije nas komunista bile su motivisane našom revolucionarnom ideologijom.
Čerčilu to sigurno nije morao da saopšti Đilas, tako da je, kako je i sam kasnije zapisao u svojim memoarima, sećajući se razgovora sa Staljinom, sudbinu Jugoslavije za narednih pedeset godina zapečatilo veliko mešanje karata imperijalnih sila, onako, u prolazu. To je i razlog zašto se jedino u Jugoslaviji primenjivala drukčija taktika pokreta otpora.
U Francuskoj, Poljskoj, Norveškoj, Holandiji strategija saveznika bila je: pritajiti se, nervirati neprijatelja pasivnim otporom, sabotažom i sitnijim gerilskim napadima, i izbegavati velike oružane sukobe sve dok se ne izgrade dovoljne snage za opšti ustanak. To je upravo bila Mihailovićeva strategija, koju su Britanija i Amerika svesrdno podržale na početku rata.
- DRAŽA Mihailović, suočen s nemačkim represalijama zbog napada nacionalista 1941. godine, obavestio je saveznike da dalje krupnije akcije protiv Nemaca nemaju nikakve svrhe, sve dok saveznici ne budu spremni da se iskrcaju na Balkan - napisao je u izveštaju Štabu 2.677 regimente, pukovnik Robert Mek Dauel. - Ovakav stav je bio u potpunom skladu s politikom britanske i američke vlade prema svim patriotima u okupiranim zemljama. Nesporazum Britanaca i Mihailovića izbio je povodom sabotaža i manjih činova otpora.
Nacionalisti u Srbiji, a posebno u Beogradu, ipak, nastavlja Mek Dauel, odupirali su se pasivno i sabotažama sve vreme okupacije, a u istočnoj Bosni to je pre bilo pravilo, nego izuzetak.
- Sve vreme nacionalisti su podnosili nemačke odmazde, bili streljani i stavljani u koncentracione logore. Samo su Poljaci podneli žrtava kao srpski nacionalisti - zaključuje Mek Dauel.
Te odmazde bile su dobrodošle komunistima, tvrdi sekretar Komiteta za pravedno suđenje Draži Mihailoviću.
- Svaki demokratski pokret otpora mora da vodi računa o željama sopstvenog naroda i mora da se trudi da ga zaštiti od nemilosrdnih odmazdi - napisao je Dejvid Martin. - Komunisti, pak, nisu imali te obzire. Može se reći da su im te odmazde čak odgovarale, ukoliko se nisu ticale njih lično.
Jer, „posle tih masovnih uništavanja i popaljenih sela, stotine, a nekad i hiljade seljaka bežalo je u šumu, gde su ih dočekivali stručnjaci za vrbovanje“.
Krug masovnih ubistava tako se nastavljao:
- Seljaci koji su kao posledicu tih odmazdi izgubili svoju stoku, svoje domove, članove svojih porodica, bili su odlični regruti za komunističke bataljone; jer su goreli od želje da se osvete neprijatelju, ne obazirući se na to što će njihova osveta biti povod za nova masovna ubistva i za paljenje novih sela.

BOLJE KOMUNIZAM
ADOLF Hitler uvek je smatrao srpske nacionaliste najvećim neprijateljem na Balkanu. Čak i pri kraju, 22. avgusta 1944, Hitler je feldmaršalu Maksimilijanu fon Vajhsu i Hermanu Nojbaheru naglasio da „razume se, nema pomena o davanju oružja četnicima“, i podvukao da Nemačka mora „odlučno da se odupre svakom planu za stvaranje velike Srbije."
General Albert Jodl izneo je Hitlerove poglede, prema Nojbaherovim memoarima, ovako:
- Srpska vojska ne sme da postoji. Čak je bolje izložiti se izvesnoj opasnosti od komunizma.

NEPRIJATELJ BROJ 1
ŠEF Gestapoa za Srbiju, pukovnik Vilijam Fuks, rekao je na suđenju u Beogradu da "Gestapo nije imao nikakvih veza s generalom Mihailovićem“.
- Štaviše, mi smo Mihailovića uvek smatrali za neprijatelja broj jedan. Zato su svi pripadnici njegovog pokreta bili proganjani bez milosti - rekao je Fuks, pred zaprepašćenim državnim tužiocem.
- Od Hitlera, pa do našeg poslednjeg vojnika na Balkanu, generala Mihailovića i njegove gerilce smatrali smo najvećom opasnošću po nas.
Tužilac nije izdržao:
- Dosta! Ni reči više. Zahtevam, drugovi sudije, da se pretres odmah prekine i da suđenju ovom zločincu više ne prisustvuju strani dopisnici.

(NASTAVLJA SE)