Veče pored radija

Piše: Ranko MUNITIĆ
SVAKE nedelje u osam počinjalo je Veselo veče, seća se Čkalja u našem televizijskom razgovoru, "a već od pola osam kreće stampedo, jer, recimo, u jednoj ulici ima samo dva radio aparata. Nije ih bilo mnogo, ja sam radio dobio tek pedeset i neke godine, reda radi, od radio stanice".
Uspomene s početka beleži 1979. i Miroslav Mitrović:
"Nedeljom uveče praznile su se ulice, restorani i bioskopi. Statistika pokazuje da je tada na jedan radio prijemnik dolazilo 63 stanovnika. Lako je zamisliti kakva je gužva bila ispred zvučnika, po parkovima, na trgovima i po domovima retkih srećnika koji su imali danas legendarne "kosmaj" radio aparate.
Paradoks "Vesele večeri", prvog megahita Radio Beograda, višedecenijske senzacije u kojoj uživaju generacije slušalaca diljem FNRJ i SFRJ, u tome je što su uspeh i popularnost postignuti na valjda na ograničenijem parčetu ondašnjeg masmedijskog prostora: na terenu aktuelne društvene satire.
"Od prvog momenta, `Veselo veče` je koncipirano i realizovano kao opredeljeno satiričko reagovanje na aktuelne društvene, političke, kulturne, privredne i razne druge domaće i međunarodne pojave i probleme", piše 1979. Mitrović, stilom koji podseća na referate iz vremena kad je kultna emisija tek kretala. "Posebno značajnu ulogu je odigrala u razobličavanju stranih pritisaka na našu mladu socijalističku zemlju."
NE treba velike pameti da se shvati kako svaki aktuelni materijal, posebno humoristički, iznad svega satirički - podleže u ono doba strogoj i višestrukoj kontroli. Dovoljno je prisetiti se bledunjave tematike tadašnjih filmskih i pozorišnih komedija, humoreski sa stranica štampe, njihove uopštene aktuelnosti, parolaške optimističnosti, skoro potpunog odsustva ozbiljnijeg problematizovanja savremenih pojava ili njihovog dubljeg kritičkog propitivanja.
O tom duhu socijalističke satirične kritike, koja jeste po tonu satirička, no kritika biva tek prividno - unutar uskih okvira dopuštenog, reći će Čkalja nešto tokom "Večeri sa zvezdama", u vezi sa docnijim televizijskim radovima, na primer serije "Spavajte mirno", Novaka i Đukića iz 1968. godine: - Igrao sam nekog Srećka, da, Srećko napast, ja tu radim u nekom preduzeću, pa sam nezadovoljan, pa se onda svađam sa sindikatom, ili tako nešto, jer s partijom nisam smeo da se svađam!
Ilustrovaće u nekoliko navrata i konkretan sistem mnogostruke kontrole kojem su se svi pisci materijala za "Veselo veče" pokoravali:
- Od likova koje smo igrali pred mikrofonom, brzo se po popularnosti izdvojio čika-Proka Gute Dobričanina. Toliko su ga slušaoci voleli, da se oko tog lika stalno ispredala još neka dodatna priča, kao, da je uhapšen, jer je rekao nešto opasno, pa su ga ovi odmah strpali u zatvor, o čemu, naravno, nije moglo da bude ni govora, jer to je sve išlo na stotine pregleda dok se ne dobije odobreni tekst. Imali smo jednog direktora, upamtio sam ga - čita on to što smo doneli, iskida se od smeha, pa kaže: `Ovo ne može!". Čita dalje, opet se kida od smeha i opet kaže: `Ne može!` Znači, sedi i piši ponovo!
NIMALO slučajno, jer "Veselo veče" nije bila obična radio zabava, nego udarna ideološka emisija, humoristička doduše, ali s ništa manje krupnim politiko-propagandnim zadacima. U praksi, kako pripoveda Čkalja, znači to sledeće: "Kad je došlo vreme inforbiroa, počeli smo i mi da, kao napadamo zemlje koje su nas napadale - Rumuniju, Bugarsku i druge. Bilo je raznih skečeva, tu sam i ja igrao. Jedne večeri išli smo da slušamo šta pričaju njihove radio stanice na srpskom jeziku, u vestima, pa kaže Radio Bukurešt: `Klika Titovih glumaca sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, Dragutinom Dobričaninom, Jovanom Gecom i drugima...`, i sad, dalje ne smeš ni da slušaš, jer sigurno da kaže: - Visit će... Onda ja, kažem, ljudi, bre... Ali ništa, znate, bili smo mladi, pa se ničega nismo plašili."
Lepša strana paradoksa u tome je što se publika nije mnogo obazirala na činjenicu da ondašnja satira nije mogla - nije smela - da se zakiti pravim atributima satiričnosti, što je ostajala razvodnjena, uperena na hijerarhijski niže institucije i kadrove socijalističkog aparata, u rasponu od anonimnih birokrata do ponekog direktora, a i to u "drugarskom, konstruktivnom, dobronamernom, ideološki podobnom", znači bezbojnom i bezbolnom vidu.
Slušaoci - u ovom slučaju mase oduševljenih pratilaca "Vesele večeri" - voleli su humor i smeh, brzo će zavoleti i izvođače, neće cepidlačiti oko suženog i dirigovanog kritičkog radijusa unutar kojeg su se ti kvaliteti pojavljivali. Ispada da ograničenja nisu humoru previše naškodila, čak su mu, na neki način - kao izazov, neka vrsta zabranjenog voća - i pomagala: niko ne može toliko da cenzuriše humorom obdarene koliko oni mogu da budu duhoviti!
"Veselo veče" premijerno je emitovano 6. marta 1949. godine: pravovremeni odgovor na sve izraženiju potrebu za jednom stalnom humorističkom emisijom.
- Za prvu emisiju - nastavlja Čkalja, - čika Dejan Dubajić napisao je jedan skeč, nešto na ulici se događalo, Joža Rutić je napisao jedan monolog, koji je govorio... "Veselo veče" osnovano je kao posebna redakcija i tu se brzo okupilo dosta dobrih glumaca, recimo, Mira Stupica, Branka Veselinović, Jovan Gec, Milan Ajvaz, Dragutin Dobričanin, Žarko Mitrović, Mija Aleksić, LJubiša Bačić, LJubomir Didić, Mića Tatić, LJubiša Jovanović, Petar Slovenski, i drugi. Tekstove su pisali Radivoje - Lola Đukić, Bora Savić, Novak Novak, Bane Đuričić, zatim Stanislav Vinaver, a od glumaca, uz one koje sam pomenuo, Guta Dobričanin, a i ja sam pisao. Reditelji su isprva bili Jovan Gec i Milan Rakić, onda Lola.

JAVNO SNIMANJE
PRVI urednik "Vesele večeri" bio je Miroslav Mitrović, zatim Žika Živulović Serafim, opet Lola, Slobodan - Kića Stanković. NJima smo nosili tekstove na čitanje i odobravanje: kako nešto napišemo, a mi pravo kod njih... Smestili smo se na petom spratu Radio Beograda, to je onaj prvi Radio Beograd, u Ulici Miloša Velikog. Dok sam bio član Drame, šef mi je bio Dušan Matić. Posle smo prešli u ovu zgradu gde je Radio Beograd i danas, imali smo svoj studio na drugom spratu, a na petom spratu bile su male sobe, i tu je "Veselo veče" dobilo prostorije...
Dosta brzo, počele su se u emisiji putem glasova oblikovati prepoznatljive ličnosti. Aca Stojković i ja igrali smo Ranka i Branka, Trivuna i Mijajla igrali su Jovan Gec i Žarko Mitrović, čika Proku je proslavio Guta Dobričanin. Posle godinu dana pridružio nam se i Mija Aleksić, pa je tako rođen Rafajlo - Raf Maksić. Omiljenost tih likova posebno je dolazila do izražaja prilikom javnih snimanja "Vesele večeri" koja kreću već pedesetih, najpre u Studiju 6 Radio Beograda i u Kolarčevom narodnom univerzitetu, posle i u Domu sindikata, sa obaveznom konferansom Perice Slovenskog..."
(NASTAVLJA SE)