Dve zvezde večeri

Piše: Ranko Munitić

ČETVRT veka docnije, prilikom proslave 25-godišnjice "Vesele večeri", Mića Tatić izgovara rečenicu koju će mnogi kasnije citirati:
- Dva glavna stuba, da tako kažem, potporna, oko kojih smo se svi okupljali - Mija Aleksić i Miodrag Petrović Čkalja, uvek su davali osnovni ton i osnovnu boju ovoj humorističkoj emisiji, a mi svi drugi nastojali smo da maksimalno damo svoj udeo, da domašimo do nivoa njihovog humora...

Sa današnjeg stanovišta, najvažniji u svemu jesu veština i brzina kojom se kroz "Veselo veče" profilišu specifični likovi u tumačenju vodećih glumaca. Na terenu minimalnog, isključivo na glas i glasovne modulacije svedenog materijala za oblikovanje komičnih persona, prvaci ove serije - bez ikakvog prethodnog iskustva pred mikrofonom - postižu neočekivano brzo puni uspeh: auditorijum pamti, prati i oduševljeno pozdravlja svaku njihovu kreaciju. Važno je ovo kao pojedinačni i kao zajednički poen: u isti mah iskustvo koje će zvezdama "Vesele večeri" i te kako vredeti u budućnosti i u drukčijim medijskim poduhvatima.
Osvajajući sve širi kreativni prostor, "Veselo veče" kreće i na gostovanja po većim i manjim mestima Srbije i Jugoslavije. O tome Čkalja kaže:
- "Veselo veče" je bilo preteča estrade, ali u pozitivnom i najboljem smislu reči. Imali smo neku vrstu svoje estetike i kvaliteta. Ništa nije bilo prepušteno slučaju...
A IZ mnoštva zgoda i nezgoda "Vesele večeri" i njenih junaka, izdvojićemo sećanje Branke Veselinović, iz 1977. godine:
- Ako ikome dugujem popularnost, onda u prvom redu zahvaljujem radiju i "Veseloj večeri".
Ubrzo nakon što je krenula emisija, osnovana je i estradna grupa "Vesele večeri" koja je davala priredbe po unutrašnjosti. Pored toga što sam mnogo igrala u pozorištu, s tom ekipom sam skoro bez prestanka obilazila gradove i sela Srbije.
U to vreme, putovanje u unutrašnjost nije bilo ono što mi danas nazivamo "tezgom", već sastavni deo opšteg entuzijazma koji se u međuvremenu negde izgubio.
U provinciji je bilo i simpatičnih i onih drugih susreta. U jednom gradu, svim glumcima, u znak zahvalnosti, poklonjeno je po dvadesetak kutija aleve paprike!
Neko selo u Srbiji htelo je da svečano proslavi elektrifikaciju, pa smo angažovani i mi kako bismo uveličali njihovo slavlje. Neki građani dotičnog sela bili su toliko oduševljeni elektrikom da su čašama gađali sijalice i tako smo kraj predstave sačekali u mraku.
U jednom drugom selu, promućurni meštani spojili su crkvenu i državnu svečanost i proglasili opštenarodno trodnevno veselje. Naravno, pozvana je i ekipa "Vesele večeri".
Na železničkoj stanici, koja je udaljena nekoliko kilometara od sela, sačekao nas je predsednik opštine, fijaker okićen cvećem i peškirima, muzika... U selu su nam priređene prave ovacije. Priredba je primljena, ne može biti bolje, ali kad smo, potom, počeli da se pakujemo, predsednik opštine, trešten pijan, postrojio je čitav organizacioni odbor uz zid.
- Je l’, bre, vi, ništaci, kud su navalili ovi iz Beograda?
- Pa, predsedniče, idu ljudi kućama - usudi se da primeti najhrabriji među njima.
- Pa, je l’ mene neko pit’o za to?
Organizacioni odbor kolektivno koluta očima.
- Nije, predsedniče, niki! - priznaje ponovo najhrabriji.
- Pa, onda, bre, nema niki ni da se mrdne s mesta. Nek sedu, jedu i piju sva tri dana, bez dinara, da ne pomisle da smo mi tamo neki golaći. Je l’ jasno?
Organizacioni odbor klimnu glavom i veselje se još žešće nastavi.
MIJA i Čkalja pokušali su da ubede predsednika opštine kako ekipa mora što pre na voz jer je sutradan u drugom mestu očekuje predstava. Umesto da shvati, predsednik opštine se tek tada razbesneo:
- E, vala, ne dam da idete! A kad ja nešto ne dam, to je, bre, zakon u ovo selo. Znate li, more, bre, ko sam ja!?
I da bi pokazao ko je, predsednik opštine je naredio da se sa fijakera poskidaju točkovi.
Sva nastojanja da se nađe neko u selu ko bi nas prebacio do železničke stanice - bila su uzaludna. Meštani su nemoćno slegali ramenima kao da su hteli da kažu:
- Ja, vi da se izvučete, a kuda ćemo posle mi.
Srećom, iz susednog sela naišao je jedan traktor, pa je traktorista posle silnih moljakanja pristao da prebaci ekipu do stanice.
U međuvremenu - prošao je voz...

Ali, kao što reče Čkalja, kad je čovek mlad, ne boji se ničeg - ništa mu nije teško.
U sličnoj situaciji, da se bez iskustva suoče sa novim medijem, te da u rekordnom roku stignu do vrhunca popularnosti, naći će se deo "veselovečernjeg" društva deceniju docnije, krajem pedesetih, u prvim televizijskim serijama Radivoja-Lole Đukića i Novaka Novaka.


KADA JE POČELO?
ČKALJIN život samo je nekoliko godina kraći od njegovog pozorišnog života.
Kada je započelo?
Teško ćemo odrediti.
Možda tokom prve polovine tridesetih, kad putem radio aparata "siera", koji pripada komšiji LJubi, šnajderu, stižu u Balšićevu ulicu glasovi velikana srpskog glumišta, Žanke Stokić, Dobrice Milutinovića, Jovana Geca i drugih, čestih gostiju radio slušane emisije "Veče humora"...
Možda oko sredine tridesetih, kada pred raširenim Čkaljinim očima dobijaju ovi glasovi živa ljudska obličja, zahvaljujući kafani "Takovo", sa prostorijom za bioskop i pozorište, gde putujuća družina navraća da održi predstavu...
Ili odmah potom, kad iza roditeljske kuće, pored tarabe komšije Cake, nastaje "Čkaljino pozorište" - ulaz košta jedno dugme! - sa poslepodnevnim izvedbama "Kosovskog boja"; "Starog Vujadina", čika Jovinog "Šarana"...
Nešto se "gušće" zakuvalo u dramskoj sekciji kruševačke gimnazije, gde uz ostalo spravljaju Trifkovićevog "Školskog nadzornika", Sterijinu "Lažu i paralažu", obavezno još Nušića, "Vlast" i "Svetski rat"...
(NASTAVLJA SE)