Urnebes u - stanici

Piše: Ranko Munitić
BAŠ kad je zatrebalo, iz masmedijskog okeana izroniće za Čkalju nova "Obećana zemlja"!
"Nevolje s humorom", beleži 1983. Novak Novak, "započele su istog trena kada je počeo i televizijski program":
"Nekoliko pokušaja da se ekranizuju skečevi sa radija ili sa malobrojnih veselih scena - propali su. Ono što je uspevalo na mikrofonu i pred živom publikom, propadalo je na malom ekranu. Trebalo je, dakle, misliti, pisati i igrati na televizijski način. Ali kako? I ko?
O tome je glasno i bezuspešno razmišljao televizijski kolegijum.
- Humora nema ni na pomolu! - zaključi jedan brižni televizijski tatica.
- Koješta! Pričamo ono što ne znamo - oglasi se mladi i ambiciozni glavni urednik Radivoje - Lola Đukić.
Zabrinuto kolegijalno telo odloži kafe i pogačice sa jogurtom. Svi pogledaše Radivoja.
- Kako to misliš, Lolo?
- Mislim da imamo spreman program, ali nemamo termin.
- Termina imamo više nego nerešenih stambenih problema.
- Pa, šta čekamo onda? U nedelju ćemo imati emisiju.
- U koju nedelju? Danas je tek ponedeljak.
- U prvu koja naiđe.
Tako reče Lola i - zbrisa."
OD prve reči i situacije, liči ovo na karakterističan prizor iz bilo koje urnebesne serije slavnog tandema reditelj-pisac. Nije teško zamisliti da se to zaista odvija na malom ekranu, sa Mijom Aleksićem kao Lolom Đukićem i Čkaljom u ulozi Novaka Novaka:
"Sedeo sam u svom sobičku u Hilandarskoj ulici i prelistavao novine, kad banu Lola.
- Slušaj: mi u nedelju imamo emisiju.
- Koji vi?
- Nas dvojica.
- Ama ko to kaže?
- Kolegijum. Rešeno je.
- Za pet dana tekst?
- Za dan i po. Ostalo je proba, emisija.
- I kad počinjemo?
- Ovog trenutka.
Zatvorismo vrata, zaoštrismo pera.
I život "Servisne stanice", od februara 1959. nastavlja se svake treće nedelje. Vreme: 20.30 časova. Trajanje: između 70 i 80 minuta. I uživo. Tada još taj ružni termin nije postojao kao što ne postoji ni izvođenje u mrtvo!"
Ali, tu će ova stvarnosna komedija da poprimi turobnije tonove. Dok su junaci naše prve humorističke serije bukvalno preko noći omađijali gledaoce, a Mija Aleksić kao V. D. Raka, šef servisne stanice, postao prva velika zvezda malog ekrana, pored njega nije bilo komičara čije su prisusvo svi očekivali, njegovog drugara iz "Vesele večeri".
Nije bilo Čkalje.
A nije ga bilo, jer se nalazio u "frižideru".
Nastavlja Novak Novak:
"DA objasnim `frižider`. To je nepopularan naziv za zamrzavanje glumca ili pevača, ređe i pisca, na programu Radija, a kasnije i na TV. Jedna perfidna, nepopularna i krajnje lična praksa. Zbog nekog disciplinskog prekršaja, nepromišljenosti ili brzopletog jezika, umetnik je skidan sa programa, stavljan u `frižider`, `zamrzavan`. Naravno, bez pismene odluke, ispod žita, po onoj lošoj navici da se pojedinci i njihova ugrožena sujeta identifikuju sa moćnom institucijom za koju rade.
U vreme kada se rađala TV komedija, u punom rascvatu `Servisne stanice`, Čkalja je bio `zamrznut` zbog nekog izgreda u Radiju. Sa svoje strane, već razmaženi gledaoci, tražili su pored Mije i Ve De Rake još jednog ljubimca. Kad je bal nek je bal! A kad Čkalje već nije bilo, počele su izmišljotine: jednog dana bio je na smrt bolestan, drugog - u zatvoru, trećeg - povređen u kolima.
- LJudi moji - žalio se Čkalja - šta je ovom narodu? Kad već izmišlja, neka izmisli da sam nasledio izvore nafte u Teksasu ili da sam sa tri balerine pobegao u beli svet. Što me večito trpa u neku nesreću?
Uveren da je žrtva gnevnih bogova, protiv kojih se ne može, dostojanstveno je nosio nevolju, siguran da će ona nestati onako brzo kao što je i stigla.
I stvarno. V. D. Raka, kao lik, bio je gotovo pomahnitao: zaveo je strahovladu u `Servisnoj stanici`, primao i otpuštao personal, zaljubljivao se, ucenjivao, trgovao i nemilosrdno učvršćivao svoj položaj.
- Moramo smiriti momka - zaključiše autori.
- Da mu dovedemo nekoga za direktora?
- Banalno je.
- Da ga oženimo?
- Ne valja. Ograničićemo ga.
- Treba dovesti ličnost koja će mu se suprotstaviti!
- To!
I tako se došlo do kuvara Jordana.
Čkalji je ponuđena kuvarska kapa. A njega nije trebalo dvaput moliti.
Na pomolu je bio novi urnebes..."
KAKO, pak, konkretno, izgleda urnebes tokom snimanja prve ovdašnje televizijske serije, prisetiće se Čkalja tri i po decenije docnije:
- Jedva sam dočekao da radim "Servisnu stanicu". Serija je imala oko dvadeset epizoda. Emitovana je uživo. Epizode su trajale oko jedan i po sat. Nismo imali dobre kamere. Na primer, Lola iskadrira sve, za tri kamere. Po tekstu, glumci su znali kad i šta se igra, za koju kameru. Najstrašnije je kad glumac pogledom luta. Pri ovakvom načinu rada tako nešto nije smelo da se desi. Pre snimanja održavane su probe. Uveče dobijemo tekst, a sutradan je već snimanje. Dešavalo se da otkaže jedna kamera. U tim trenucima, glumac mora u svesti potpuno da promeni mizanscen. Bilo je epizoda kada se odjednom pokvare i dve kamere, pa se radi samo jednom. Onda smo se trudili da igramo više u sredinu. Tražila se maksimalna koncentracija, i mnogo snage. Na početku, dok koncipira seriju, Lola zna samo šematski likove. Tokom rada lik koji se nametne ima šanse za dalji "život". Zato su glumci težili da se što više istaknu. Sa mnogo volje, izvanredno smo sarađivali.

FENOMEN ČKALJA
LOLA Đukić, bitan učesnik Čkaljine karijere, zapisuje 1968. godine:
"Pravi, kompletni komičari su ljudi koji svaku stvar, sve što pročitaju, sve što dožive, sve toš vide - vide u jednom, da tako kažem `iskrivljenom ogledalu`, vide u smehu. To je fenomen koji je Čkalja sigurno nadgradio i svojim radom, ali je to u svakom slučaju, i pre svega, urođeni talenat.
Međutim, Čkalja nije samo odličan komičar koji u svakom trenutku i svaki tekst može interpretirati tako da izazove smeh. On je - a to je neophodno da bi bio veliki komičar - prvenstveno svojom iskrenošću stekao glumački ugled koji danas kod nas uživa."

(NASTAVLJA SE)