Nevenu mesto napolju

Piše: Ranko MUNITIĆ
RADIVOJE - Lola Đukić i Novak Novak uhodali su se kao tandem brzo - i originalno, kako potonji opisuje 1976. godine:
- Lola Đukić me je naučio zanatu koji nisam mogao u školi da naučim: dramaturgiji. To je izgledalo ovako: Lola bi došao kod mene i tražio tekst, a ja ga zbog svoje lenjosti nikada nisam imao. Onda bi on, kakav je već, ogroman radnik, seo i naterao i mene da sednem. Lola je uvek vukao olovku, a zajedno bismo smišljali, ja štosove, on dramaturške zaplete. I tako, malo po malo, napisasmo oko dve stotine emisija.
Nakon "Servisne stanice" došla je 1961. serija "Na tajnom kanalu", onda 1963. "Muzej voštanih figura", upamćena po ogromnom uspehu i nekim nezaboravnim pratećim događajima. Pripoveda Čkalja 1995. godine:
- Zaista, serija je predstavljala vrhunac moći televizije kod nas. U dvadesetak epizoda, publika se saživela sa našim ulogama. Na primer, posle dočeka Nove godine, mamuran ležim povezane glave i po tekstu neko od glumaca savetuje: "Ma nema boljeg leka od rasola!" Pitam: "Gde da nađem rasol? Molim vas, ako neko ima rasol neka mi pošalje!" Posle te epizode, kad je počeo rasol da stiže u studio na Sajmištu, bio je pun magacin. LJudi su slali i na moju kućnu adresu. Kamioni su dovozili rasol. U zgradi je stajao po svim hodnicima. Komšije su uzimale, ko zbog flaše, ko zbog kutije, neko je pio. Cela uzbuna trajala je nedelju dana.
SLEDEĆI put, doseti se Lola: "Hajde da vidimo kakvi su Srbi što se novca tiče. Tebe, Čkalja, kao boli stomak, a neko predlaže da napraviš pojas od hartijanog novca, jer specijalna hartija izvlači bol". Tako su stizali pojasevi, ali ne od pravih novčanica, jer naš čovek nije tako naivan. To su bile nevažeće rublje, pa okupacione pare, ali i nekoliko pravih zlatnika. Stizalo je iz cele Jugoslavije! Naročito, kada je bila ona scena sa rasolom, jedna žena iz Slovenije piše: "Gospodine Petroviću, mi nemamo rasol, ali žene čiji muževi piju imaju strugane rotkve"! A iz Dalmacije su poslali lavandu!
Krajem 1968. nastaje "Sačulatac", poslednja velika Čkaljina serija sa Lolom kao scenaristom. Tumači ovde lik milicionera Nevena, i o toj ulozi priča s posebnom toplinom:
- Neven je imao velike peripetije. Između ostalih, premešten je sa službom u ženski zatvor, te je prinuđen da obuče i žensku milicionersku uniformu. Nevenovog brata Racu, lopova, igrao je Guta, tako je siroti Neven primoran da juri i hapsi najbližu familiju. A jedna scena je bila posebno karakteristična. Izbio je požar u obdaništu, Neven uleće hrabro u vatru, te spašava bebe. Ovim povodom, u njegovu čast priređena je večera. Na početku, Neven sedi na čelu stola, kao slavljenik. Ali, kako koji rukovodilac pristiže, Nevena pomeraju za jedno mesto. Na kraju dolazi do izlaza i kaže: "Pa, to je normalno, ja nikada nisam imao svoju stolicu, ja sam radio na ulici. Tamo me čeka moje mesto"...
U TELEVIZIJSKOM razgovoru koji smo snimili 15. septembra 1992, Radivoje - Lola Đukić, uz ostalo, kaže:
- Po reagovanjima, primedbama i kritikama, koje su stalno pratile moj rad, ne uvek glasno izrečene ali tu negde prisutne, ispalo bi da sam celog života nekakav disident. Dobro, ja bih rekao - disidentić, jer pravi disidenti su velike ličnosti, izuzetno važne ličnosti, možda najvažnije u istoriji, jer oni svojim disidentstvom pomiču istoriju napred. Hrist je bio jedan od prvih disidenata.
- Dakle, to moje malo disidentstvo, sastojalo se u tome što sam postavljao pitanje: taj naš rukovodilac, ili rukovodioci, oni koji su nam nadređeni, zašto bi samim tim, svojim položajem i statusom, automatski morali da budu u pravu? Na tome je počivala celokupna partijska struktura, partijska piramida: od baze prema vrhu, što je neko na višem položaju, to je više u pravu, to je kompletnije nepogrešiv, neprikosnoven. E, u to sam ja dirao, i sad, svejedno koga ste dotakli na tim nižim prečagama vlasti, osete se dodirnuti, ugroženi, i oni gore.
- To što sam pravio, bile su uglavnom lake komedije, komedije situacija i zapleta iz tekućeg životnog trenutka, da se ljudi nasmeju, da posle prepričavaju šta je uradio ili rekao Čkalja ili Mija, komedije sa nekim lakim satiričnim šamarčićima, od kojih će ponešto i ostati u sećanju, bez pretenzija da zadirem u neke veoma velike i veoma duboke teme. A onda, ja sam toliko mnogo radio da ne bih ni stigao da dovoljno iscizeliram i izbrusim sve to iznutra, da to što radim dovedem do nekog savršenstva. Više sam radio krokije nego detaljne crteže. Nisam ni želeo da to ostane za neka druga vremena.
- Često su me pitali, jesam li nesrećan zato što mnoge moje emisije nisu snimljene, jer su bile emitovane uživo, što su mnoge izbrisane, preko dve stotine emisija, a to znači dve stotine komedija u mojim serijama, da li sam nesrećan što je uništen ogroman deo mog stvaralačkog života. Rekao sam - ne. Možda bih se izuzetno stideo kada bih sad gledao te emisije.
- Zbog toga što su rađene brzo, u momentu, u jednom dahu, da odslikaju jedno vreme, i sad bi to verovatno bilo toliko demode da bi bilo teško za gledanje. Ali zato imam zadovoljstvo da se mnogi još uvek sećaju i mene i mog rada. LJudima koji pamte to što sam radio, verovatno izgledam veći i pametniji nego što jesam, zato što od svega pamte samo ono lepo.

STANICA - ZAŠTITNI ZNAK
LOLA je gonič, krotitelj, što kažu, "bog i batina".
Da nije bilo prvog, možda drugi ne bi dobio ovakvog glumca. Da ne beše drugog, možda bi Čkalji izmaknuo kapitalni beočug karijere. Zaključuje naš glumac:
- Bilo je mnogo popularnih serija, ali "Servisna stanica" je kao prvo dete. Ona je, ipak, najdraža! Postala je i zaštitni znak na Lolu, Miju, mene, za sve koji su radili, pa i za samu Televiziju. Jer, masovno su kupovani televizori, i televizija stiče prave pretplatnike.
Beše lepo dok je trajalo.
Samo što nije moglo da potraje.

(NASTAVLJA SE)