Glumac pod embargom

Piše: Ranko Munitić
KROZ ceo život, Miodrag Petrović Čkalja nije prestao da poštuje dve stvari: prema sopstvenom staležu i prema svojim gledaocima osećao je i iskazivao poseban, duboki respekt. Bez obzira na to da li ste ga poznavali lično, ili preko intervjua, ni o jednom kolegi glumcu, baš kao ni o bilo kom segmentu auditorijuma koji ga je obožavao, niste mogli da čujete nijednu ružnu ili nipodaštavajuću reč.
Pri čemu je važno još nešto: Čkalja nikada nije govorio ni razmišljao o glumištu ili o gledalištu kao zbirnim pojmovima, pomalo bezličnim u toj uopštenosti. Za njega je to niz živih konkretnih ljudi, karakterističnih pojedinaca, ličnosti od kojih je svaka vredna i pažnje i poštovanja: govorio je o "tom i tom" glumcu i "ovom ili onom" gledaocu, i za svakog je imao ne samo lepu reč nego i lepu misao, prijatnu uspomenu, toplo mestance u sećanju.
Što se glumačke branše tiče, u prilici da je brani od niskih lopti našao se već tokom druge polovine pedesetih, u poodmakloj fazi "Vesele večeri". Kao što se prisetio u "Večeri sa Čkaljom":
- I u ono doba su postojale sankcije. Ta kuća, Radio Beograd, uvodila je sankcije prema glumcima. Već sam bio u pozorištu, i dođem na snimanje "Vesele večeri", uzmem materijal i vidim da se u jednom tekstu ružno govori o glumcima, veoma ružno se govori o celom glumačkom staležu. I ja kažem drugim glumcima: "LJudi, ovo nije dobro, ovo ne bi trebalo snimati". Ma, kaže neko: "Šta te se tiče, snimaj to i ćuti". Trebalo je onda imati petlje da nešto kažeš. I ja kažem: "LJudi, ovo neću da snimam". Kažem to reditelju, a on: "Znaš šta, ja moram da zovem urednika". Mislim da je onda urednik bio i sekretar partijske organizacije.

Dođe urednik, kažem mu: "Ja ovo neću da snimam". "Što?", pita. "Pa, znaš šta, kažem, nema smisla, nas ionako niko ne poštuje, i sad da se još i mi iživljavamo, da napadamo svoj stalež; može pojedini čovek da bude pokvaren, ali i on ima neki trun poštenja; ja ovo neću da igram". Kaže urednik: "Hoćeš li ti da potpišeš da ovo nećeš da igraš?" Kažem: "Zašto da ne, hoću". Pita on: "Ko još hoće da se potpiše?" Kaže Branka Veselinović: "Ja ću". I Mića Tatić kaže: "Ja ću". Samo nas troje. Potpišemo, međutim, posle se nekako Mića povukao, ostali smo samo Branka i ja, posle se nekako i Branka izvukla. I kaže urednik - možeš da ideš kući.

Odem kući, sutradan čekam "Veselo veče`, Đuza vodi konferansu, prvi put sam tada čuo njegov glas na radiju, oni su njega pozvali, vodi konferansu i kaže ovako: "Lete beogradski golubovi, mnogi su odleteli, a s njima su odleteli i Miodrag Petrović Čkalja i Branka Veselinović..." Dolazim sutra da porazgovaramo, portir kaže: "Molim vas, dajte mi vašu propusnicu; više ne možete da ulazite u zgradu..." U zgradu u kojoj sam počeo da radim, u kojoj sam pisao skečeve, proneo slavu Radio Beograda, pored toga pao dok sam drugovima komunistima skidao cirade, polomio šest rebara - jedno rebro mi povredilo krvni sud... Pored svega toga, oni meni oduzimaju propusnicu, ne samo da ne mogu da uđem u zgradu, nego i propusnicu za bife.

A BIFE je bio interesantan zato što se tu okupljala cela umetnost Beograda, tu su dolazili i pozorišni i filmski glumci, jer je bife bio jeftin, prostran i lepo uređen, sav u mermeru. I dobijem napismeno da sam godinu dana kažnjen. Znači, sankcije... To je bilo 1959, jer kad je Lola počeo da radi "Servisnu stanicu", ja sam igrao onog kuvara Jordana, ali ne može da počne pošto sam još pod sankcijama, bez obzira na to što se sad radi o televiziji, jer to je bila jedna kuća. Kaže Lola: "Idi kod direktora".

Odem, najavim se preko sekretarice koju sam poznavao, primi me direktor - tada je to bio Mirko Tepavac, kaže: "Sedite", ja sednem i ispričam sve što je i kako je, a on: "Znate, ja tu ništa ne mogu jer nisam bio tu kada ste vi kažnjeni, nego to će da ide na savet, ja ću da iznesem da ste vi bili zbog toga što treba da počne snimanje serije, pa ćemo da vidimo..." Javim se ja za tri-četiri dana, i sekretarica mi kaže: "Čkalja, nisu odobrili". I Lola je morao desetak epizoda "Servisne stanice" da radi bez mene, bez Jordana. I kad mi je istekla kazna, došao sam da igram od jedanaeste ili dvanaeste epizode. Dozvoljeno mi je da igram kod Lole, ali još nisam dobio propusnicu, još sam morao da čekam...
- Mislim da sam ispravno postupio - dodao je na kraju. - Uostalom, i danas bih isto uradio.
Što se, pak, gledalaca tiče, takođe u "Večeri sa Čkaljom", ispričao je jedan karakterističan doživljaj.
- Još sam stanovao u Bulevaru revolucije, i tu, nekoliko stotina metara od stana, bila je jedna mala pošta. Pođem nešto da platim, a između kuće i pošte ima nekih desetak zgrada i jedna kafana, zvala se "Zlatni opanak". Tu je uvek gužva, galama, blizu je pijaca Stari đeram, pa društvo svrati u kafanu, "nasvira se", i tako. Prolazim, i vidim sto, prvi do izlaza, a za stolom sedi čiča u lepom narodnom odelu, sa opancima, ima brkove, ovolike, pravi Šumadinac. Prođem ja, i posle jedno šest-sedam koraka, čujem: "Gospodine!" Okrenem se - on. "Izvolite?", kažem, a on: "Izvinite, jeste li vi Čkalja?" Kažem: "Jesam". A on: "Izvinite, je l` mogu da vas poljubim?" Kažem: "Zašto ne, možete..." Mene su toliko ljubili u životu, znate, mada više muškarci nego žene...

IZLJUBI me čika, i kaže: "Je l` znaš ti mene?"... E sad, znate, ja imam jedan specifičan odnos prema publici. Izuzetno mnogo poštujem publiku i nikad nisam smeo da dozvolim sebi da budem osoran i grub, jer sam znao da popularnost to prosto vuče za sobom, i sad, ako si ti to, ima da nosiš breme, drukčije ti nema života. I ja sam stvarno vukao taj džak... Gledam ja njega, i kažem: "Oprostite, nekako ne mogu da se setim". A on: "Molim te, nemoj to da mi kažeš, ti mene znaš". Kažem: "Pomozite mi malo", a on će: "Pa kad te gledam na televiziji, ja sedim s desne strane na jednoj maloj hoklici, i ti stalno u mene gledaš, mogu da ti kažem da sam ti jednom namignuo i onako rukom mahnuo, i ti si meni rukom uzvratio, znači, mi se poznajemo, je l`?", "Pa da", kao setim se ja, "pa vi sedite tamo uvek sa desne strane..."

Onda još jedamput ljubljenje, i sad, `ajmo u kafanu. Kažem: "Nemojte čiko, moram da idem u poštu da platim ovaj račun, nego ćemo mi da se nađemo jednog dana". "Dobro", kaže, "ali pazi, obećao si mi..."

ČKALJA I MIJA
- ČKALJA i ja se nikad nismo trudili da budemo nekakav tandem - napominje Mija Aleksić u svojoj emisiji "Večeri sa zvezdama", iz juna 1992. godine:
- Mi smo, sticajem okolnosti, postlai tandem. I to, ako smem da kažem, veoma popularan tandem. Sreli smo se u veselom društvu okupljenom oko "Vesele večeri", posle smo u Lolinim serijama postali pravi junaci televizijskog auditorijuma. Sarađivali smo lepo, i nikad, tu me sećanje ne vara, nismo imali nikakav sukob ili nesporazum, ni najmanji, bez obzira na to koliko smo različiti po karakteru i po temperamentu.
(NASTAVLJA SE)