Lekcija oca Čedomira

Piše: Ranko Munitić
KAKAV je čovek, zapravo, bio Midorag Petrović?
Na to pitanje do danas ne prestaju da stižu različiti odgovori.
Neke stvari su ipak izvan sumnje.
Umeo je, pre svega, da se dobro rodi, kako je to 1968. Novak Novak saopštio Đorđu Đurđeviću:
- Odlučujući potez u karijeri umetnika, Čkalja je učinio već svojim rođenjem u gradu na Rasini, u Kruševcu. Da se, recimo, prizemljio na obali Save ili Volge, on bi isto tako bio dobar umetnik, ali, ne bi bio - Čkalja. Kad je već napravio tako dobar izbor, sve ostalo bilo je lakše.
Dobro se roditi, to u ovom slučaju znači i - imati prave roditelje. Ono dvoje ljudi koje će Duško Radović pomenuti 1. aprila 1977. u radio emisiji "Beograde, dobro jutro":
- Danas je rođendan Miodraga Petrovića Čkalje. Neka su blagosloveni ono dvoje Kruševljana kojima je tako nešto palo na pamet.
Uz mnoge druge, ostala je i Čkaljina uspomena na prve zaplete u vezi s njegovim ranim pozorišnim angažovanjem, koje je mama Hristina umela da reši kako valja:
- ULAZNICA za moje pozoriše, iza roditeljske kuće - pored tarabe komšije Cake, bila je - dugme. Pa, ko donese lepše, veće i sjajnije dugme, dobije bolje mesto. I tako, nakupilo bi se dugmadi, svakojakih, lepih i krupnih, a ja sam ih čuvao u specijalnoj tegli. Međutim, ta dugmad nije padala s neba: svako dugme trebalo je skinuti s nekog odevnog predmeta, odrezati sa uniforme, recimo, železničarske, što bi se posle nekog vremena primetilo, a kako će čovek, železničar, da ode na posao bez dugmeta na uniformi? Pošto su žene iz komšiluka znale, ili bar naslućivale gde su dugmad zaglavila, došle bi, pojedinačno ili više njih, kod moj majke, te - pomagaj Tinka, te - vidi šta ćemo. A majka, lepo ih uvede u kuću, primiri ih, pronađe moju teglu, pa dugmad iz nje raširi po stolu - evo, kaže, neka svako nađe drugme koje nedostaje. Meni je bilo žao dugmadi, ali, nisam se bunio, jer majka je mudro rešila problem koji se nekako morao rešiti. Nije me grdila, niti je bilo batina.
O tati Čedomiru upamtio je Čkalja sve pre nego uobičajeno reagovanje na sinovljeve školske jade:
- Ponavljao sam prvi razred gimnazije. Došao kući. Rekao majci. Sirota majka, počela je da kuka - crni sine, šta će otac da ti kaže! Otac mi je bio trošarinac. Polupismen. Prost čovek. Dobar i pravedan. Pobegao sam u kukuruz. On došao na ručak. Pita - gde je Mile? Majka i sestre ćute. Gde je Mile? U kukuruzu. Sakrio se. Zašto? Ponavlja razred. Otac izašao na prag. Zove me. Ja k`o pokis`o. Izađem. Kaže - spremi se, idemo u Staru čaršiju. Odveo me u radnju. Kupio mi moje prvo odelo! Kapu, čarape, cipele! Posle smo svratili u kafanu, na ćevape. Celu platu je dao na to! A, mi smo teško živeli. Plakao sam do jutra, i bio kao u nekom bunilu. Sledeće godine, razred sam završio sa odličnim uspehom! Tako je čovek koji nije čitao knjige, nije išao u školu, "kaznio" sina za loš uspeh u školi.
Čkaljin sin Čeda takođe pamti mnogo nežnih, u isti mah neopisivo teških momenata:
- Stanovali smo u "Profesorskoj koloniji", kako se nekada zvao deo Beograda, oivičen ulicama Cvijićevom, Zdravka Čelara i Čarlija Čaplina. U petnaestom paviljonu, jednom od 17 ili 18 koliko ih je bilo.
- Jednog dana, 1960. ili 1961. godine, došle su kod nas majka i ćerka. Došle su iz Slovenije, iz Murske Sobote. Devojčica se zvala Mišela. Imala je desetak godina, bila je prelepa i nešto mlađa od mene. Majka nam je rekla da Mišela ima leukemiju, i da joj je ostalo još veoma malo vremena. Najveća želja joj je bila da dođe u Beograd, upozna mog oca i provede jedan dan s njim. Ostale su ceo dan kod nas. Sećam se koliko je ocu bilo teško da bude zabavan. Posle nekoliko meseci, stiglo je pismo, i u njemu čitulja.
U to vreme, ili nešto kasnije, pisalo se mnogo o jednom dečaku, zvao se Dušan, koji je bio vezan za veštačka pluća. Iz tog ogromnog aparata virila je samo njegova mala glava. Pomoću ogledala mogao je da gleda televiziju. Želja mu je bila da dođe moj otac. Znam koliko mu je bilo teško da ode.
Koliko je samo pisama dobio, od starih, bolesnih, ostavljenih. u njima mu se zahvaljuju na tom jednom satu smeha u nedelji.
Jednom, u Domu za slepe, jedna slepa žena mu je prišla, dotakla mu lice, i rekla: "Hvala vam što ste došli. Do sada smo mogli samo da vas slušamo, a evo sad možemo i da vas vidimo."
IZ svog profesionalnog života, Čkalja je kazivao lepe uspomene. One manje lepe zadržavao je za sebe. Evo sećanja na jedan od mnogobrojnih njegovih početaka, 1947, u "Lori Ribaru":
- Prilazi mi Lola i kaže - dramatizovao sam "Kako se kalio čelik", dobio si ulogu, igraćeš "Jedan glas". Porastoše mi krila, držim se za ragastov da ne poletim! "A kakva je ta moja uloga?" - "Nikakva", kaže Lola, "niko je nije hteo, e pa onda će da je igra Čkalja!"... Otpadoše mi krila... "Pa, kako ja"... "Fino, samo vrištiš i gotovo, ti si negativac, nećeš sa nama narodnim, vrištiš - Neću! Neću!"... Gledam ga, oči mu se smeše, tople oči, neće me one prevariti. Premijera! Koske mi se tresu i zveckaju ko sitniš u džepu. Gledalište ko oko. Bogami sam vrištao, mislio sam - pući će mi pluća! Aplauz... au, bog te maz`o! Posle, kaže Lola: "Je l` si vid`o, bio si najbolji, svi me pitaju - ko je ona pikljara? Al ima glasinu, mamu mu! Iz onolikog crevceta - onakav glas!"...

DISTANCA BRAĆE
- FEBRUARA 1971, povodom Čkaljinog učešća u televizijskom kvizu "Sve od sebe", gde je, po tekstovima Novaka Novaka, izvodio čuvenu numeru telefoniranja poznatim političarima, brzo dolazi do "distanciranja" bratskih republika: najpre slovenačka, onda i hrvatska televizija, isecaju Čkaljinu numeru i kviz emituju bez njegovog desetominutnog nastupa. Novak tom prilikom izjavljuje:
"Čkalja izriče aktuelne komentare na dnevne događaje. To je, u stvari, kviz - izdanje aktuelnih humorističkih emisija kakve smo Lola i ja nekad spremali. A Čkalja se služi telefonom, jer smo mi telefonska nacija. Sve poslove volimo da završimo preko telefona. Ovo rešenje isprobao sam u novogodišnjem programu. Prema reakcijama gledalaca, ono je naišlo na odobravanje. Čkalja će i dalje telefonirati". A Midorag Petrović komentariše:
"Vidite, moji telefonski razgovori koje je napisao Novak zabavljali su moje `sagovornike`. Oni su to shvatili kao šalu i niko od njih nije se bunio. Ali su se bunili `dušebrižnici`, javljajući se `u ime` tih ljudi. Zar to nije smešno?"

(NASTAVLJA SE)