Velikani pred kičicom

Piše: Jovanka SIMIĆ
MEĐU slavnim portretistima, Sava Stojkov najviše uvažava Rembranta. Čudesnom tehnikom, uspevao je da nanese na platno i po petnaest slojeva boje, da svoje likove osenči nekom specijalnom svetlošću, kakvu i danas mnogi uzalud pokušavaju da oponašaju.
Stojkov ga nije "kopirao", ali je Rembranta dugo proučavao i beskrajno mu se diveći, pokušavao da pronikne u njegovu tajnu. Uspeo je u dobroj meri, jer likovni znalci visoko cene portrete Save Stojkova upravo zbog one naročite, a zagonetne energije, i meke nostalgije koja isijava sa blagih lica njegovih paora, običnih i znamenitih ljudi. Po mnogim relevantnim mišljenjima, Stojkov je naš najbolji portretista.
Pred njim su mirno sedeli mnogi veliki ljudi današnjice: Miteran, Širak, Nakasone, Karađorđevići, viđeniji šeici, Desanka Maksimović, Miroslav Antić, većina ministara iz poslednje tri garniture vlasti... Portreti na staklu na visokoj su ceni, jer ovu izuzetno tešku tehniku retko koji savremeni slikar neguje. Pokušavajući laicima da objasni postupak slikanja na staklu, Stojkov obično kaže da se ona radi s naličja, obrnutim redosledom u odnosu na "običnu" sliku. Ukratko, ako uobičajenim načinom portretišete čoveka s naočarima, najpre slikate lice, oči, pa naočare. Kod slike na staklu, najpre se rade naočari.
MNOGI portretisani političari pokušavali su slavnog slikara da uvuku u tamni strančki vilajet, ali se on uvek izgovarao da je umetnost njegova politika.
Vlasnik jedne velike domaće kompanije, međutim, bio je veoma uporan da Savu uključi u svoju tek osnovanu stranku. Nije odustao ni kada je Stojkov izbegao da se pojavi na prošlogodišnjoj promociji te stranke u Somboru. Ubrzo je stigla narudžbina za veliki portret vlasnika kompanije. Kada je Stojkov javio da je portret završen, stigla je nova molba - da Sava, opet na stranačkoj promociji, javno uruči portret ovom moćniku:
- Jasno da sam odbio, pa ja sam potpuno apolitičan čovek. Onda su mi uvređeno javili da gazda nema novca da otkupi svoj portret. Šteta, pogledajte kako sam ga dobro osenčio, samo što ne progovori.
Umeo je Stojkov da kaže "ne" i većim moćnicima. Francuski predsednik Fransoa Miteran pozirao je slavnom Somborcu osamdesetih godina u Parizu. I tadašnji gradonačelnik prestonice Žak Širak poželeo je svoj portret na staklu. Želju je obnovio 1995. godine, kao predsednik Francuske. Bilo je to baš u jeku bombardovanja Republike Srpske .
- Ne mogu da slikam vašeg predsednika dok vaši "miraži" bombarduju moje sunarodnike - javio je Stojkov u francusku ambasadu u Beogradu. Portret je, ipak, urađen, ali nekoliko godina posle bombardovanja.
NEŠTO ranije, leta te godine, Sava je pozvan na humanitarnu izložbu u Limasolu, na Kipru, za pomoć našoj deci bez roditelja koja tamo žive. Ali, bilo je vreme sankcija, ni slike nisu mogle preko granice. Kakva je to humanitarna izložba bez slika? Stojkov je odlučio - slikaće na licu mesta. Nije ispuštao kist iz ruke sve dok nije završio svih trideset slika. Oko njega božanstvene plaže, toplo more i očajna supruga s molbom da se barem jednom okupaju u plavetnom moru. Nisu stigli, ali su sve slike prodate iste večeri za 120.000 maraka.
- Uvek ću se sećati tužnih očiju jedne devojčice. Uhvatila me za kolena i prošaptala: "Čiko, vodi me kući". Srce mi se cepalo, šta je novac bez topline doma...
Nema humanitarne izložbe, akcije ili kolonije na kojoj Sava Stojkov nije uzeo učešća. Mada je odavno ostavio prepoznatljiv trag u galerijama NJujorka, Pariza, Rima, Karakasa, Čikaga, Aleksandrije, Madrida, Los Anđelesa, ne odbija ni pozive za likovne kolonije u Kolutu, Krčedinu, Bačkom Monoštoru i drugim vojvođanskim selima.

VREME
I ovih dana u ateljeu je svakog jutra u šest časova. Ima toliko poručenih slika i poziva za izložbe, da do svoje stote neće stići da ih naslika:
- Čim kročim u atelje i sednem pred belo platno, izgubim predstavu o vremenu.
(NASTAVLJA SE)