Poljubac patrijarha

PIŠE: Jovanka SIMIĆ
DOK vode večitu “bitku” sa belim platnom, većina slikara umažu sami sebe bojom do lakata. Većina umetnika stoga pre nego što se late palete, odenu staru odeću, neki se opašu keceljama, a Sava Stojkov jedinstven je i po tome što pred platno seda u snežnobelom mantilu! Slika toliko pedantno, da mu trag boje ne ostane čak ni na prstima..
Znajući to, novinar Televizije Novi Sad Josip Babel, 1994. godine, smislio je, u to vreme, neobičan scenario za emisiju posvećenu jednom od prvih pera savremene srpske književnosti Slobodanu Seleniću: književnik je u istom danu trebalo da bude gost u domu Stojkovljevih, kako bi ga veliki slikar portretisao pred kamerom, dok ga Babel intervjuiše. Gotov portret, iste večeri, morao je da bude izložen na bini somborskog Narodnog pozorišta, gde je Selenić imao književno veče.
Svestan da za naknadne korekcije na portretu neće biti vremena, Sava je pažljivo odmeravao svaki potez četkicom. Upekli reflektori, a kamera nemilosrdno snima sve, od prvog do poslednjeg poteza. Slikar iskreno priznaje da je pomalo imao i tremu pred velikim književnikom.
- Da nevolja za mene bude još veća, Selenić je bio izuzetno dinamičan sagovornik. Raspričao se s novinarom, okretao, gestikulirao. Bilo mi je neprijatno da ga prekidam, mada mi je znatno otežavao posao...
POSLE gotovo pet sati, sav u znoju, Sava je povukao završni potez. Videvši sliku, Selenić nije krio oduševljenje. Nekoliko sati docnije, i publika u Narodnom pozorištu divila se i književniku i Savinom delu, ne sluteći u kakvim “dramatičnim” okolnostima je nastalo, i ne primećujući da se ni boja još sasvim nije osušila.
Selenić nije ostao dužan velikom slikaru - podario mu je onaj čuveni stih, verovatno najprecizniju definiciju umetnika Stojkova:
“Sava Stojkov, senovit, pitom kao njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe...”
U nezaboravne susrete Stojkov ubraja i onaj sa najomiljenijom srpskom poetesom Desankom Maksimović. Pozirala mu je osamdesetih godina u njegovom somborskom ateljeu. Imala je neizbežni šešir na glavi, a ljubopitljivim pogledom devojčice pratila je svaki umetnikov pokret. I neprestano nešto zapitkivala:
- Savo, da li dobro sedim? Savo, jel dobro gledam? Ne moraš mi nacrtati baš svaku boru, znaš...
Poznato je da svaki portretista ima delikatan zadatak - nije dovoljno sa živog modela ili njegove fotografije pravilno preslikati crte lica. Najteže je liku na platnu “udenuti”dušu, očima sjaj.
- Kada posetilac moje izložbe zastane pred nekim portretom i kaže: ”Vidi, kao da je živ!”, ja znam da sam pogodio - objašnjava Stojkov.
MEĐU više od 2.500 portreta, Stojkov najradije izdvaja onaj koji je prošle godine, povodom dve stote godišnjice srpske državnosti, naslikao NJegovoj svetosti patrijarhu srpskom Pavlu. Obrvan mnoštvom obaveza, patrijarh nije imao vremena da pozira, pa je umetniku dostavljeno nekoliko fotografija po kojima je radio.
Sa delegacijom grada Sombora i episkopom bačkim gospodinom Irinejom (Bulovićem), Sava se prošle jeseni zaputio u patrijaršijski dvor u Beogradu da uruči portret NJegovoj svetosti. Pogledujući nekoliko trenutaka u sliku, patrijarh se srdačno nasmešio i spontano izljubio slikara:
- Hvala, Savo, čini mi se da ni sa jednog drugog mog portreta, a ni fotografije, ne isijava tolika brižnost i strepnja za sudbinu srpskog naroda.
Po povratku u Novom Sad i Sombor, episkop bački Irinej otkrio je Stojkovu da se ne seća da je u sličnim situacijama patrijarh ikada prekršio protokol i poljubio svog gosta.
(NASTAVLJA SE)