Viša harmonija

Piše: Jovanka Simić
SAMO retki, bogom dani umetnici ne posustaju ni u sasvim zrelom dobu. Za četiri dana, Sava Stojkov napuniće osamdesetu, ali i dalje živi i radi tempom četrdesetogodišnjaka - neumorno slika, planira, sanja...
Samo u ovoj, jubilarnoj godini (navršava se i šezdeset godina njegovog umetničkog rada), pohodiće sa svojim platnima desetak galerija u, mahom inostranim, gradovima: Milano, Pariz, Tokijo, Budimpešta... Bio je tamo već u nekoliko navrata, a svaki put kada ga ponovo pozovu, neprijatno mu da ih odbije. Mada je sebi, supruzi Barbari i unukama Kristini, Aleksandri, Katarini i Sanji već toliko puta obećao da će usporiti, predahnuti...
- Pa, hvala što me niste zaboravili, doći ću još ovog puta - odgovara svaki put kada ga pozovu, nesposoban da se odupre zovu najčarobnijeg trenutka za svakog slikara - kada je galerija toliko posećena da se slike ne vide od ljudi.
A, kada bi, ipak, usporio, počeo da ustaje svakog jutra u osam umesto u pet, odlazio u atelje svakog drugog umesto svakog dana, šta bi se u njegovom životu, omeđenom čvrstim ramom discipline, promenilo? Uostalom, njegovu bogatu umetničku biografiju već krasi podatak o 300 izložbi, o na desetine hiljada naslikanih i širom planete “rasutih” pejzaža i portreta.... Odmahuje glavom:
- Kada bih zastao, bojim se, sasvim bih posustao, predao se. A u mojoj prirodi je borba, trka, odgovor na izazov... Istina, vid mi pomalo popušta, pa teže slikam portrete, ali verujem da još imam vremena da usavršim svoj pejzaž.
KRITIČARI su, naime, češće bili naklonjeni Stojkovu portretisti nego Stojkovu pejzažisti. Jednoglasni su, međutim, u pohvalama njegovom poetskom realizmu i uzvišenosti s kojom portretiše i ljude i prirodu.
Akademik Dejan Medaković primetio je jednom prilikom da, ”mada mahom slika seoski svet, na Savinim slikama nema ni traga oporosti, nasilja prema prirodi, ni socijalne napetosti - sve je podređeno čežnjivom postizanju jedne više harmonije”.
Fasciniran harmonijom Stojkovljevog doma, akademik Slobodan Selenić je zabeležio: ”Sa zidova sobe u kući Stojkova gledaju nas Savine slike u kojima se ogleda jedno vreme kojeg više nema... Nema u tom njegovom svetu žurbe, zatamnjenih delova. Savin svet je vedar, bezazlen, čestit, zadovoljno nasmešen,k kao i sam slikar”.
Đorđe Kadijević: ”Fluidni trag iskonske sete panonskog prostora opaža se i na licima seljaka koje je Stojkov portretisao. Taj fluid zrači iz njihovih očiju, iz bora na licu, nasmejanih lulaša i njihovih žena, majki, udovica i starica. Ali, ono što najviše uzbuđuje jeste svetlost na Savinim slikama.”
Po Nikoli Kusovcu, Stojkov je uspeo da svojoj dečački čednoj prirodi odene odgovarajuće ruho, satkano od spontano iskrenog realizma, ”naivnog” gledanja na prirodu i život.
- Rezultati koje postiže na tom izazovnom putu toliko su cenjeni i zdušno prihvaćeni, da Savi Stojkovu jemče i vidno i trajno mesto u istoriji savremene srpske umetnosti - zaključuje Kusovac.
A Sava?
- U svakoj prilici, kada me hvale, osetim neku nelagodu. Učini mi se da čujem reči koje su mi roditelji odmalena govorili: ”Savo, u dobru se ne uzvisi, u zlu ne ponizi”. Tako sam se u životu ophodio i prema ljudima i prema sebi samom. I, ako me pitate šta smatram svojim najvećim uspehom, to nije ni slava, ni novac, već činjenica da ne postoji čovek s kojim sam bio u svađi i netrpeljivosti.

(Kraj)