Država koje nema

U ČETVROM kolu sabranih dela Dobrice Ćosića, koje čine pet knjiga od ukupno 25, koliko će ih biti, ovog našeg znamenitog i plodnog književnika, u izdanju IP "Filip Višnjić" iz Beograda, štampana je i knjiga "Piščevi zapisi (1992-1993)". Pisac, u ovom izdanju, u formi dnevničkih beležaka, svedoči o dramatičnim zbivanjima vezanim za raspad Titove Jugoslavije.

Podsećajući kako je došao na čelo države, Dobrica Ćosić piše o nastojanjima Alije Izetbegovića na stvaranju unitarne Bosne, što će neminovno voditi krvavim sukobima, o naporima da se ratu nađe alternativa, ali i o jalovim pregovorima koji su, često, pod diktatom međunarodnih moćnika bili samo grub oblik pritisaka na jednu sukobljenu stranu - Srbe.

Sporazum sa Tuđmanom, dolazak Milana Panića na mesto saveznog premijera, međunarodni embargo protiv Jugoslavije i embargo koji je SR Jugoslavija uvela Republici Srpskoj... sve su to događaji koji su obeležili te dve dramatične godine.

U feljtonu koji započinjemo danas, "Novosti" će objaviti najinteresantnije delove iz "Piščevih zapisa".


29. DECEMBAR 1991.
Sedamdeset godina nije razlog za radost u ovoj zemlji. Nad mojom kućom danima lete vojni helikopteri, prenoseći ranjenike u vojnu bolnicu. Jesam li i ja odgovoran za narodno stradanje, za ovaj užasan rat, zato što sam svojim knjigama budio slobodarsku i demokratsku samosvest i dostojanstvo Srba? Ako za stradanje u borbi za slobodu, demokratska prava i ljudsko dostojanstvo postoji i moja književnička odgovornost, ja tu odgovornost prihvatam. Ali, ako ta odgovornost zaslužuje moralnu osudu, onda ljudski život nema nikakvog višeg smisla. Ako je moja borba protiv titoizma bila zabludna, moj život je služio zlu. Ako je moje zalaganje za promenu postojećeg poretka vodilo nastajanju goreg, moj život nije samo promašen.

8. JANUAR 1992.

Okončava se moje doba u svemu što mi je činilo život. Šta još mogu i treba da napišem? Ovo što nastaje nije ono što smo želeli mi kritičari, poricatelji i rušioci titoizma. Promene koje nastaju nesaglasne su s našim idejama i zamislima. Opet smo obmanuli sebe.

Konopac kojim se završava Vernik, neodložno sleduje meni. Ne znam kako ću u ovom besmislu da trajem. Zar ta žrtva ima smisla? Surovo sam kažnjen za optimizam i oholost u mladosti; ali i za "kritiku svega postojećeg" u zrelosti.

17. JANUAR 1992.

Evropska zajednica priznala je države Hrvatsku i Sloveniju; Bugari i Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Jugoslavija, zaista, više ne postoji. Nije više potrebna Evropi. Nemačka je u miru dobila Drugi svetski rat i sada ruši sve tvorevine svojih ratnih poraza. Srbiju mora da kazni zbog njene pobede i nacionalne ambicije. Ne postoji sila koja bi Nemačku u tome sprečila. Ne postoji Sovjetski Savez.

Čak i Crna Gora uzmiče od Srbije; ona se polako sulja ka Italiji, s amblemom "ekološke države". Narod je obuzelo očajanje, kao aprila 1941. godine. Srbija nezaustavljivo propada. Izgubićemo i srpstvo u Bosni i Hercegovini. Izgubićemo i Kosovo i Metohiju. Oteće nam i severnu Bačku. Gubimo sve oslobodilačke ratove koje smo vodili u DŽDŽ veku. Slobodan Milošević, nastavljajući sa svojom ličnom, samovoljnom politikom - prosto srlja u propast. Taj čovek nikako da shvati da ne može sam, okružen šačicom prijatelja - mediokriteta, da stvori srpsku državu i ujedini srpski narod. Ne uspeva mu njegova "jugoslovenska formula". Iscrpljena je.

Što se to zbilo sa srpskim narodom? Nesposoban je da postoji? Nedostojan je da postoji? Kažnjava ga neka viša sila za neoprostive grehe? Ako smo na krstu i raspeću, kako kaže vladika Atanasije - nismo dostojni ni raspeća! Slušam i čitam "opoziciju" i utvrđujem se u mišljenju: mi smo izgubljen narod! Ne znam ko je gori: vlast ili opozicija. A niko ne zna put spasenja. Mi prosto nemamo ni pameti, ni volje, ni veštine da se spasemo. Ako se izbavimo iz ovog istorijskog i političkog bespuća, biće to samo zahvaljujući neprijateljima. Nadam se, načiniće i oni neku grešku koja će nam omogućiti da preživimo.

Nemam više želju da pišem o svom književnom početku. Čitaću Borhesove eseje.

21. JANUAR 1992.

Ručak s američkim ambasadorom Cimermanom i LJubišom Rakićem u "Interkontinentalu", na Cimermanov poziv. I po stavu Amerike, koja će za Evropskom zajednicom priznati sve secesionističke republike, da su granice među republikama nepromenljive, srpski narod je istorijski poražen. Ostaje mu da ratuje ili da pristane na potčinjenost.

... S Cimermanom sam razgovarao i o Kosovu. On je želeo da čuje moje mišljenje, o kojem je već nešto znao. Izložio sam mu svoju ideju o podeli Kosova i trajnom razgraničenju s Albanijom. Kada sam završi, ambasador Cimerman me je upitao: da li Srbi pristaju na trećinu Kosova? Odgovorio sam mu da pristajemo. Znam, nije me niko ovlastio za takav odgovor. Samo nekoliko mojih prijatelja deli moje mišljenje. Cimerman mi je rekao da će o mom predlogu da obavesti Vašington.


PAKAO BOSNE
26. JANUAR 1992.
Razlama se Bosna. Izetbegović hoće da stvori unitarnu bosansku državu, koja će za nekoliko deceniju postati islamska republika. Karadžić ulaže očajničke napore da konfederalizacijom Bosne spase srpsku Bosnu i Hercegovinu. Hrvati slede Izetbegovića u antisrpskoj politici, a organizovano i intenzivno rade na priključenju svojih etničkih teritorija Hrvatskoj, s ciljem stvaranja velike Hrvatske. Srbi su odlučili da se otcepe od BiH i stvore svoju "Srpsku Bosnu i Hercegovinu". Ta odluka u velikoj meri pogoršava položaj Srbije u svetu i pojačava njenu konfrontaciju sa Evropom i Amerikom...


2. MART 1992.
Juče na Baščaršiji, među svatovima, ubijen je mladoženjin otac Nikola Gardović, koji je, po svadbenom običaju, nosio srpsku zastavu. Ubica, musliman, izgazio je zastavu i, na zaprepašćenje svetova otišao niz ulicu... Između muslimana i Srba, i to usred kobnog Sarajeva, oglasio se rat. Početak je tradicionalan, turski, svirep i ponižavajući za Srbe. Karadžić će, tvrdim, učiniti sve što se može da se izbegne građanski rat. Ne verujem da će uspeti.

Nastavlja se