Poraz svih Jugoslovena

27. jun 1992.


... U BOSNI se vodi pravi međunacionalni i verski rat. Svet nas steže i preti vojnom intervencijom. Vođstvo Srba s Pala blokadom Sarajeva bandoglavo tera po svome i na svoju štetu. Radovan predlaže konfederaciju nacionalnih zajednica Bosne i Hercegovine, ali muslimani neće ni da čuju. Oni se bore za jedinstvenu, to jest islamsku Bosnu i Hercegovinu, u kojoj bi Srbi bili potčinjeni. Za Radovana i generala Mladića ja sam oportunist i pesimist; oni su, po mom mišljenju, isuviše samouverene vođe, ponete vojnim uspesima. Jedino je Nikola Koljević otvoren za izvesne razloge. Krajišnik je maksimalist i nesavitljiv. Biljanu ne poznajem.

Opozicija sutra organizuje Vidovdanski sabor. Došao im je princ Aleksandar Karađorđević, i na aerodromu poljubio "srpsku zemlju" - busen trave. Monarhisti su u delirijumu. Krenuće na turneju po Srbiji, da kralj vidi "svoj narod". Ne verujem da će mu taj put doneti krunu. Opozicija veruje da monahrija može da obori Miloševićev režim. Tragična zabluda. Ne mogu da sledim tu istorijsku retrogradnost - monarhizam i ravnogorstvo - četništvo, koje je ideološki temelj najjačih opozicionih stranaka. Sada im se pridružuje i Demokratska stranka, u čije sam republikanstvo i progresivnost verovao.

Prošla je ponoć. Ne mogu da spavam od umora i briga. Sada bih krenuo ulicama, da šetam. Ali ja na tu šetnju nemam pravo. Moram da obavestim obezbeđenje da me prati po Topčiderskom brdu. Ko mene ugrožava? Treba da izigravam predsednika Republike koga čuvaju. Tragikomična uloga!

29. jun 1992.

PRAŠKA "plišana revolucija" se ne ponavlja Vidovdanskim saborom. Režim ne mogu da obore. Milošević ne namerava da podnese ostavku. Nemoć i nezadovoljstvo se nastavljaju; trajaće i primitivan nacionalno-politički kič na sceni Srbije.

Moji prijatelji - Mihiz, Mića, Matija, Braca... i posle Sabora nastaviće da se bore za "demokratsku kraljevinu Srbiju". Naš politički razlaz je neminovan. Opet deobe. Dokle i zašto?


1. jul 1992.

NAJZAD je Milan Panić prihvatio mandat za predsednika Savezne vlade. Dao sam mandat čoveku koga ne poznajem i koji je američki državljanin. Toliko je naše bespuće; pokušavamo da se spasemo emigrantom s Voždovca, biciklističkim prvakom, očigledno sposobnim čovekom koji se obogatio u Americi i stvorio jaku farmaceutsku firmu. Ideja s Panićem je po sebi politički lucidna: on personalno deboljševizuje naš poredak. Predsednik Republike - stari opozicionar... Valjda će Zapad uvideti da nismo i da nećemo biti "bastion boljševizma".

3. jul 1992.

DOLETEO je Panić. Lep, srdačan, hitar, nesmirljiv čovek. Prebrz za političara. Izjave su mu spontane i personalne. Ne zna gde je došao i šta ga čeka. Doneo nam je vedrinu, samopouzdanje, nadu i smeh, na koje smo zaboravili posle Titove smrti. Valjda i racionalnost i efikasnost koje nemamo. Ako ga Amerikanci nisu opremili svojim idejama, verujem da ću uspeti da sarađujem sa čovekom - "biznismenom", iako su ti ljudi van mog iskustva.

Umro je Borislav Pekić. Darovit, neobično darovit pisac i dobar čovek. I najveći radnik među nama piscima. Ogromna šteta za srpsku književnost. Bili smo na odstojanju, ali smo se međusobno uvažavali.

8. jul 1992.

KONAČNO smo se dogovorili o sastavu vlade. Mislim da je po političkom opredeljenju i ličnim sposobnostima to, možda, najbolja vlada koju je Jugoslavija imala u poslednjim decenijama. Sad treba obrazovati Ustavni i Savezni sud; treba imenovati državnog tužioca i guvernera Narodne banke. I sve to po paritetu, da se ne uvredi Crna Gora i ne ošteti Srbija. U Saveznoj Republici Jugoslaviji, u njenoj državnoj konstituciji - utemeljen je titoizam. To sadašnje balansiranje u ravnopravnosti u svemu neravnopravnih republika, teško je održivo i nije trajno.

Amerikanci zahtevaju od Panića da Srbi prestanu da pucaju na Sarajevo i da naša vlada prizna Bosnu i Hercegovinu. On je za to. I ja sam, naravno, protiv aritljerijske pucnjave na Sarajevo. Ali, ne možemo priznati državu Alije Izetbegovića. Sada je svima jasno da se rat u Bosni nastavlja američkim i evropskim energijama, za ciljeve muslimana i Hrvata. Mi smo spremni sve da učinimo za mir, osim da kapituliramo pred Hrvatima i muslimanima. Ali jedna, srpska strana, ne može da zaustavi rat. Hrvati ratuju za Herceg-Bosnu i protiv Srba. Muslimani ratuju za "jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu", u kojoj bi oni bili hegemoni, kao većinski narod. Srbi ratuju za nacionalna i ljudska prava, čije ostvarnje vide u svojoj republici.

Razmišljam da predložim vladi i Saveznoj skupštini da donesu zakon o amnestiji svih posleratnih političkih emigranata, osim ratnih zločinaca. Time bi se pravno okončao građanski rat. Razmišljam da predložim zakon o amnestiranju svih Albanaca osuđenih zbog ideoloških i političkih opredeljenja i delanja. Time bi se Albancima pružila ruka za pregovore o normalizaciji stanja na Kosovu. Ali, ova Skupština neće da prihvati te predloge. Predložiću amenstiju posle izbora nove skupštine.

10. jul 1992.

EVROPSKA zajednica je donela odluku da Socijalistička Federatvina Republika Jugoslavija, kao država, više ne postoji. To je odluka njene Arbitražne komisije. Prava i imovinu nasleđuju države koje su stvorene na njenom prostoru. Poništeni su Versajski mir, Jalta, Potsdam. Poništeni su svi srpski ratovi za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca; poništena je borba srpskog naroda za njegovo nacionalno i državno ujedinjenje. Poništena je narodnooslobodilačka i antifašistička borba srpskog naroda u Drugom svetskom ratu; poništena je avnojska Jugoslavija i partizanska revolucija, vođena pod devizom "bratstvo i jedinstvo"; poništene su sve jugoslovenske težnje... Konačno su poraženi svi Jugosloveni.

Država, čiji sam predsednik, za Evropu, Ameriku i Ujedinjene nacije pravno ne postoji. Ja sam predsednik fiktivne države. Jednog državnog, političkog samozvanca. Jedne ideološke himere. Ja sam fiktivni predsednik. Savezna Republika Jugoslavija simulira državu; ja simuliram njenog predsednika... Sprdnja istorije!

Telefonom sam dugo razgovarao s Miloševićem. On je čtvrsto uveren da nam niko ne može osporiti legitimnost u nasleđivanju SFR Jugoslavije. "Mi smo Jugoslavija. Oni koji su se otcepili, to je njihova stvar. Mi smo matica Jugoslavija", rekao nam je samouvereno.

Saglasio sam se, ali sam izrazio i sumnju u mogućnost prihvatanja tog stava.

Razgovarao sam i s predsednikom Panićem. On je odlučno protiv našeg istrajavanja na državnom kontinuitetu. Veruje da treba da sledimo odluke Evrope i Sveta bezbednosti, bez obzira na to koliko su one sada nepovoljne, i da zatražimo prijem u Ujedinjene nacije i KEBS.


Saglasio sam se, ali sam izrazio i sumnju u taj stav.

NOVA DRŽAVNA POLITIKA
14. jul 1992.
U SAVEZNOJ skupštini Milan Panić i ja podneli smo ekspozee o politici koju ćemo voditi. Panić je novim političkim jezikom podneo svoj ekspoze: objavio je sastav svoje vlade i njenu politiku mira i demokratije. Bilo je svečano i novo sve što smo nas dvojica govorili. To jeste nova državna politika i novi politički govor. Panić je zbunjivao poslanike svojom spontanošću i "američkim" stilom; ali dosta nam je titovske i kardeljevske demagoške i birokratske retorike. Dobro je i zdravo to Panićevo "čudno ponašanje", koje se nekima nije dopalo. Skupština je, u celini, sa odobravanjem i nadom prihvatila naša izlaganja. Jovićeva i Šešeljeva kritika nekih naših stavova nije me dotakla. Panića je rasrdila.
(NASTAVLJA SE)