Presuda pre suda!

31. AVGUST 1992.

TA Londonska konferencija ima za nas, učesnike iz SR Jugoslavije, dva sadržaja i dve dramaturgije: na jednoj strani je sama Konferencija sa svojim odlukama, a na drugoj zbivanja u našoj delegaciji, koju sam predvodio, a članovi su bili Milan Panić, Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Vladislav Jovanović i Oskar Kovač, sa savetnicima Svetozarom Stojanovićem i Teodorom Olićem. Bila je tu i poveća grupa pratilaca, prevodilaca, novinara, prijatelja... Bio je i Radovan Karadžić sa svojim saradnicima; bio je i Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratske starnke, svojim poslom.

Bio je to skup svetskih silnika i mediokriteta, moćnih birokrata totalitarne demokratije "novog svetskog poretka" i njegovih evropskih satelita. Ti ministri su ljudi besni na istinu, pravo i pravdu, a Srbe mrze zato što im se suprotstavljaju. Nijedna istina i dalekovida politička misao nije se čula iz Evrope, Amerike i Rusije u ta dva dana trajanja Konferencije o Jugoslaviji. Bio je to prizor trijumfalističkog zapadnog pragmatizma: po svaku cenu izdejstvovati pobedu neistine, neprava i sile. I uspeli su. Komunisički ministri su bar imali retoriku koja je pretendovala na neku načelnost i univerzalnost; ove "demokrate" govore jezikom nacista - lažu, prete, zapovedaju, presuđuju. A sudilo se srpskom narodu. Sudilo i presudilo.

Savezna Republika Jugoslavija se ne priznaje. Naša želja da budemo pravni naslednici SFRJ odlučno je odbačena. Mi smo osuđeni kao agresori na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. Muslimani su naše žrtve. Hrvati ni za šta nisu krivi. Srbi su zločinci koji vrše etnička čišćenja. Ne priznaju im se nikakva prava. Avnojevske granice među republikama su državne i nepovredive. Za Kosovo i Vojvodinu se zahteva "specijalni status". Okončanje rata u Bosni i Hercegovini ne vidi se u federaciji tri nacionalne zajednice, nego u unitarnoj - multietničkoj državi, izdeljenoj na nekakve administrativne kantone...

AUSTRIJANAC Mok je zahtevao vojnu intervenciju u Bosni. Francuz Dima je tražio međusobno diplomatsko priznavanje bivših jugoslovenskih republika i očuvanje jedinstvene Bosne i Hercegovine. Britanac Herd je, kao domaćin, pokušavao da ostavi utisak objektivnosti, napominjući da u tom ratu nema nevinih, ali da su Srbi najgori. A traženo je od Srbije da Kosovu vrati autonomiju koju je imalo po Ustavu iz 1974. godine. Danski i bugarski ministri okrivili su Srbiju za rat u Bosni. Najgori je bio Nemac Kinkel, koji je s nacističkom mržnjom napao Srbiju, opominjući učesnike da ne "dozvole da budu izigrani pseudojugoslovenstvom velike Srbije". Amerikanac Iglberger tražio je još oštrije sankcije protiv Srbije i Crne Gore i, držeći štap među nogama, od dosade se klatio i vrpoljio na stolici...

Najgori su prema Srbima i Srbiji Nemačka, Austrija i Turska. Naši stari prijatelji! Ali, Amerika je dirigovala Londonskom konferencijom o Jugoslaviji. Evropski sateliti su je samo sledili.

Oni su pre Konferencije imali napisanu presudu: Srbija i Crna Gora su agresori na Bosnu i Hercegovinu, što ima adekvatne posledice.

Kada sam ustao i pozvao jugoslovensku delegaciju da napusti Konferenciju u znak protesta, Mejdžor je morao da prekine završnu sednicu i da nam pošalje Butrosa Galija, pa Ruse Abramcunova, Čurkina i Kozirjeva, da nas ubede da se vratimo na sednicu. Nisam hteo da se vratim i prihvatim zaključak da su Srbija i Crna Gora agresor, svestan konsekvenci tog zaključka.

SEDELI smo u "srpskoj sobi", nesrećni i uvređeni, i dogovarali se šta da činimo. Čurkin je ulazio i izlazio, ubeđivao nas da je taj zaključak "formalne prirode", pojavio se i ljigavi ruski ministar Kozirjev, opominjući nas da ćemo biti osuđeni za opstruisanje Konferencije ako se ne vratimo na sednicu. Nisam prihvatio njegovo "prijateljsko ubeđivanje". Panić i Milošević su se pokolebali i među nama se stvorio razdor. Predložio sam da se glasanjem izjasnimo o povratku na Konferenciju i prihvatanju njenih zaključaka. Za povratak na Konferenciju glasali su Panić, Milošević i Bulatović; Oskar Kovač, Vladislav Jovanović i ja glasali smo protiv povratka na završnu sednicu Konferencije. Pošto je moj glas, kao glas šefa delegacije bio odučujući, nismo se vratili na sednicu, dok nam razboriti Butros Gali nije garantovao da se iz zaključaka Konferencije izostavlja završna odredba kojom se Srbija i Crna Gora osuđuju za agresiju na Bosnu i Hercegovinu, iz čega bi proistekle užasne posledice po budućnost Srbije i Crne Gore: plaćanje ratne štete i drugih kontribucija, uz priznanje istorijske krivice i zločina, za koje slede mnogovrsne i dugoveke kazne srpskom narodu. Milošević nije uvideo koliko su teške posledice te osude; verovao je u njenu efemernost, uzdao se u vreme koje će, navodno, raditi za nas. Valjda je slično mislio i Bulatović.

Milan Panić, u želji da se ostvari mir, skinu sankcije i postigne saglanost s Amerikom i Evropskom zajednicom, prihvatio je sve što su zahtevali Amerikanci i Evropljani, ubeđen da je to naš životni interes. Mejdžor i Iglberger su diktirali Paniću svoje uslove i on ih je prihvatao, uveren da je to cena mira i ukidanja sankcija SR Jugoslaviji.

KAD se naša delegacija vratila u salu i zauzela svoja mesta u sumornoj tišini, britanski predsednik vlade Džon Mejdžor, kao predsedavajući, pročitao je zaključke Konferencije, bez poslednjeg stava po kojem su Srbija i Crna Gora izvršile agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Vidim u današnjoj "Politici" kako novinari odgonetaju zašto je završna sednica Konferencije o Jugoslaviji imala dvočasovni prekid. Ne znam zašto im tu "tajnu" još niko nije otkrio. A to je, možda, jedini uspeh jugoslovenske državne delegacije na toj konferenciji, gde me je istorija kaznila da preživim sudbinska iskušenja mojih junaka iz romana "Vreme smrti" i "Vreme zla" - Pašića, Katića, kralja Aleksandra, Putnika, Slobodana Jovanovića, kneza Pavla i da se odlučujem između čuvanja dostojanstva i opstajanja, između pravde i egzistencijalne nužde. Bio je to, možda, najmučniji trenutak mog rodoljublja.

Svađa se nastavila. Čitav čas trajala je žestoka vika i tuča rečima koje se nisu birale. Ali, sva trojica smo ostali na svojim stanovištima. Uzaludno sam pokušavao da ih utišam i ubedim da me poslušaju.

Toga dana Panić je furiozno saopštio novinarima da je "zbog etničkog čišćenja" na Kosovu smenio s dužnosti zamenika ministra unutrašnjih poslova Mihalja Kertesa, koji se takođe nalazio u Miloševićevoj pratnji, i naredio mu da se odmah vrati u Beograd. Taj samovoljni Panićev čin veoma je uvredio Kertesa i Miloševića i psihološki razbio jugoslovensku delegaciju. Posledice tek slede.



SVAĐA U LONDONU
A U mom hotelskom apartmanu zbila se domaća tragikomedija u Panićevoj režiji. Uoči drugog dana Konferencije, dok smo se dogovarali o stavovima za sutrašnji nastavak, u salon mog apartmana uleteo je Milan Panić i pozvao Miloševića i mene u trpezariju. Čim smo seli, strogo je rekao: "Ti, Miloševiću, moraš odmah da podneseš ostavku. Mejdžor i Iglberger su mi rekli da je to prvi uslov da nam se skinu sankcije." Milošević se pobunio. "Nisi ti mene izabrao za predsednika Srbije, niti su me na tu dužnost postavili Mejdžor i Iglberger. Zna se dobro ko i kako mene može da smeni." "Ti si meni obećao da ćeš da podneseš ostavku. To je bio moj uslov da pristanem da budem premijer." "Ništa ja tebi nisam obećao." "I obećao si i potpisao." Nastala je žestoka svađa među njima. Rekao sam: "Smatram da je u nacionalnom interesu da vi, Slobodane, podnesete ostavku na dužnost predsednika Republike. Kao patriota, dužni ste da to učinite. Ali to ne treba da uradite u Londonu, na američki i engleski zahtev. Vi ostavku treba da podnesete Skupštini Srbije, a ne Mejdžoru i Iglbergeru." "Nemamo mi vremena, gospodo, da sazivamo Skupštinu!", uzviknuo je Panić. "Ostaku ima da podnese odmah i da se to sutra saopšti na Konferenciji. To je uslov da nam se skinu snkcije i da se ne izvrši vojna intervencija."
Nastavlja se