Tuđman prezire srpstvo

2. OKTOBAR 1992.

PROŠLE noći u ponoć vratio sam se iz Ženeve, gde smo Tuđman i ja, uz neposrednu i direktivnu saradnju Vensa i Ovena, razgovarali devet časova o počecima normalizacije odnosa između Hrvatske i SR Jugoslavije. Tuđman je arogantan, isključiv, ljut zbog nečeg i nespreman na kompromise. Ne skriva mržnju prema Srbima, koju retorički pokriva napadom na "srbočetnike" i "teroriste" - Srbe u Hrvatskoj, koji se, po njegovom mišljenju, bore za veliku Srbiju. Ponaša se kao žrtva i osvetnik zbog "srpske agresije". Nespreman je da u bilo čemu pođe u susret Srbima iz Republike Srpske Krajine. On se ukopao u svoj Ustav i neće da čuje o bilo kakvoj autonomiji Srba i njihovim kolektivnim pravima.

Ali pod pritiskom Vensa i Ovena, Tuđman je pristao da potpišemo Deklaraciju Ćosić-Tuđman koja glasi:

"Dva predsednika se obavezuju da intenziviraju rad na normalizovanju odnosa između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske..."

Dogovorili smo se da uvažimo načelo o poštovanju sadašnjih granica naših država izuzimajući Prevlaku, čije konačno rešenje, na predlog Vensa i Ovena, ostavljamo za posebne i kasnije pregovore. Mi moramo do 20. oktobra da povučemo svoju vojsku iz dubrovačkog područja i s Prevlake, kako predviđa Vensov plan, koji je prihvatilo Predsedništvo SFRJ. To će izazvati veliko nezadovoljstvo, naročito u Crnoj Gori. Vensova i Ovenova namera je da nas primoraju na normalizaciju odnosa sa Hrvatskom, s krajnjim ciljem da SRJ prizna Hrvatsku i prepusti Srbe u Hrvatskoj Tuđmanovoj političkoj volji. Uveren sam da interes mira i opstanka srpskog naroda nalaže normalizaciju ekonomskih i komunikacijskih veza sa Hrvatskom, ali tu šovinističku državu ne možemo priznati dok se Srbima u Hrvatskoj ne obezbede osnovna nacionalna i građanska prava. A to se s Tuđmanom i njegovim HDZ-om neće brzo ostvariti, ako se ikada ostvari.

Na moj predlog, uspostavićemo zajednički Međudržavni komitet koji treba da radi na normalizaciji saobraćaja i ekonomskih odnosa...

Vens je primorao Tuđmana i mene da se fotografišemo dok se pozdravljamo. Svako je na svoj način odglumeo to pozdravljanje pred nekoliko desetina kamera i fotoobjektiva. Ja sam njega gledao u oči, a on je gledao pored mene. Bratski prizor...

4. OKTOBAR 1992.

Slobodan Milošević mi je u telefonskom razgovoru rekao da se ne slaže s Deklaracijom koju smo potpisali Tuđman i ja. On ne prihvata moje priznanje postojećih granica, jer nije rešeno srpsko pitanje u Hrvatskoj; smatra da su u Deklaraciji zapostavljeni interesi Srba u Hrvatskoj. U Deklaraciji Srbi nisu ni pomenuti. Moji kompromisi nanose, po njegovom mišljenju, veliku štetu srpskoj stvari. Govorio je ubeđeno i oštro.

Zapanjen sam Miloševićevim stavom. Kuda će nas odvesti njegova tvrda i beskompromisna politika? A kuda moja meka i kompromisna? U svakom slučaju, naš sukob se opasno produbljuje. Panić i ja nismo ispunili njegovo potajno očekivanje da ćemo sprovoditi njegovu politiku. Ne razumem kako je mogao da očekuje da ću ja sprovoditi njegovu politiku. Da li je uopšte čitao moje knjige i članke? U razgovoru o mom kandidovanju za predsednika rekao sam mu, jasno i glasno da sam čovek opozicije i promena i da neću biti Ribar, jer on nije Tito. Kako je mogao i pretpostaviti da će Milan Panić, kapitalista i biznismen iz Kalifornije, slediti njegovu "socijalističku politiku"? Sukobi i sve naše razlike obelodaniće se na izborima.

U Bosni se rasplamsava rat. U Sarajevu se muslimani i Srbi međusobno bombarduju preko Miljacke, a svet vidi i čuje samo srpske topove. Pre nekoliko dana primio sam izveštaj od Sarajlije, Srbina, koji je nekako pobegao iz Sarajeva, da muslimanski zlikovci - Ćelo, Caco i Juka Praznina, sa svojim brigadama svake noći kolju Srbe pod Kazanima. Kolju, ne troše metke; govori se o stotinama zaklanih Srba pod tim Kazanima.

Od primirja i mira nema ništa. Buš sprema "kontrolu neba" nad Bosnom...

12. OKTOBAR 1992.

Panić se žestoko posvađao s Miloševićem, zahtevajući njegovu ostavku, pozivajući se na njihov dogovor u vreme kada je Panić prihvatio mandat za predsednika Savezne vlade. Milan Panić je panićevski nasrnuo; Slobodan Milošević mu je miloševićevski uzvratio: neće da se povuče, "ništa nije potpisao".

I ja sam mu savetovao da se povuče, ubeđujući ga da je on mlad, da ima najjaču stranku, neka vodi politiku u parlamentu, neka Paniću i meni prepusti da pozavršavamo najteže poslove u državi. Obojica ćemo potom otići iz politike. Milošević je samo rekao: "Nisam ja problem Srbije, ni moja ostavka".

A ni o čemu više ne možemo da se dogovorimo. Ometa me svuda gde može...

14. OKTOBAR 1992.

Vlada Republike Srpske Krajine izdala je saopštenje povodom Deklaracije Ćosić-Tuđman, potpisane u Ženevi. Zapisujem deo tog saopštenja:

"Po treći put u ovom vijeku vatikansko-masonska-komunistička državna forma zvana Jugoslavija počinje služiti antisrpskoj i antipravoslavnoj zavjeri.

Svojim direktnim oponentskim, izdajničkim stavom prema sveopštem srpskom interesu, jasno su demaskirane namjere oficijelnih vlasti Savezne Republike Jugoslavije u službi američkih interesa... Ova i ovakva Jugoslavija nema nikakvo pravo zastupati interese naroda u Republici Srpska Krajina."

To sam, dakle, ja - zastupnik američkih interesa! Milošević je natociljao nesrećne i neuke Srbe iz Knina da meni i Paniću oduzmu mandat za pregovore sa Hrvatima i zastupanje njihovih prava. Šta da kažem Vensu i Ovenu 20. oktobra, o čemu tada da razgovaram s Tuđmanom? I ko će onda sprovesti ono što se s Tuđmanom, Vensom i Ovenom dogovorim u Ženevi?

Takvoj "podršci" i "srpske vlade iz Knina" nisam se nadao...

(NASTAVLjA SE)