Zapad najavljuje bombe

22. DECEMBAR 1992.

NA izborima je Slobodan Milošević pobedio Milana Panića, koji je imao samo desetak dana za izbornu agitaciju. Panić je dobio oko milion i šestotina hiljada glasova. To je ubedljiv dokaz koliko srpski narod ne odobrava politiku Slobodana Miloševića. Za Miloševića je radila celokupna državna vlast, televizija, moćna stranka, socijalističke tradicije i nacionalne inercije, a netrijumfalno je pobedio čoveka koji je pre pola godine došao iz Amerike, koji nema stranku, ni televiziju, ni novine, protiv kojeg se, uz to, vodila nečasna propaganda. Ljubiša Rakić i ljudi iz Panićeve okoline me uveravaju da su na nekim biračkim mestima rezultati izbora falsifikovani. Ali, Miloševićeva pobeda, svejedno kako je izvojevana, danas je politička relanost koja se mora uvažavati.

Socijalistička partija nije pobednik, ali je i dalje najjača. Druga je Šešeljeva stranka. To me je veoma iznenadilo i zabrinulo. U celini, na ovim izborima pobedile su konzervativne snage i one će nastaviti dosadašnju politiku. Opozicija je, dakle, izgubila izbore. Moja politika je poražena. Ishodi izbora onemogućuju ostvarenje mog državnog programa. O ustavnoj reformi, koncentracionoj vladi, novoj nacionalnoj i državnoj politici - nema ni govora!

Preostaje mi samo ostavka. Moja saradnja s Miloševićem i Šešeljem principijelno nije moguća.

Panić i Ljubiša Rakić traže od mene da poništim izbore, tvrdeći da su neregularni. Ja nemam mogućnosti da to učinim.

Zapad je nezadovoljan porazom Panića i opozicije. Tek sada će da nas pritisnu, ucenjuju, blokiraju, gone i progone kao boljševike i agresore. Velika nesreća predstoji srpskom narodu. Propustio je istorijsku šansu koju su mu nudili ovi izbori. Srbija kao da neće da se spasava. Politička inercija zasnovana u titoizmu. Nepoverenje u opoziciju. Plašim se goreg od sadašnjeg. Nisam pogrešio što se nisam kandidovao. Šta bih činio sa ovakvim parlamentom i kad bih bio izabran za predsednika Srbije?

30. DECEMBAR 1992.

Vratio sam se iz Ženeve.

Nalazimo se pred ultimatumom: ako ne prihvatimo plan o uređenju Bosne i Hercegovine s deset provincija i na novim ustavnim principima koji su pripremili Vens i Oven, iza kojeg stoje Evropska zajednica i Amerika, čeka nas bombardovanje srpskih položaja u Bosni i Hercegovini, mostova na Drini i svih komunikacijskih središta u Jugoslaviji, koja nas povezuju s Bosnom. Muslimani će dobiti slobodu da uvoze oružje, čime će biti okončano vojno preimućstvo Mladićeve vojske. Vojna intervencija, bombardovanje, tebalo je da počne 7. januara, pa je, valjda iz religiozno-hrišćanskog sentimenta prema pravoslavnim Srbima i njihovom Božiću, odloženo za 15. januar. Mislim da ovaj ultimatum nije samo psihološki pritisak na "bandoglave Srbe". Nastupaju zaista sudbonosni dani za srpski narod.

Iz Ženeve nosim strah od vojne internacionalizacije bosanskog rata, uz snažnu vojnu i političku podršku Amerike i islamskog sveta. A u takvom ratu Srbi gube. Lord Oven me je uveravao da sledi vojna intervencija ako ne prihvatimo Vensov i njegov plan. Vens i Oven, obavešteni o mojoj nameri, savetuju mi da ni po koju cenu ne podnosim ostavku na dužnost predsednika i da ne nanosim štetu započetom mirovnom procesu.

U Ženevi sam primio francuskog ministra Rolana Dimu, koji na nas vrši pritisak da prihvatimo Vensov i Ovenov plan o Bosni. Zahtevao je da mu iznesem svoje mišljenje o Kosovu i Metohiji. Pokušao sam da ga ubedim da se Albnaci ne bore za demokratska prava nego za republiku Kosovo i otcepljenje od Srbije i Jugoslavije, opstruišući građanska prava koja imaju. Nije mi verovao. Moju koncepciju trajnog rešenja albansko-srpskih odnosa razgraničavačnjem i podelom teritorije na Kosovu nije prihvatio, smatrajući da se time ugrožavaju makedonski interesi. Rekao sam mu da mi Srbi nemamo nikakvih teritorijalnih pretenzija prema Makedoniji; mi tražimo da se daju prava srpskoj nacionalnoj manjini u Makedoniji i da se Srbiji prizna istorijsko pravo na kulturno-verske spomenike stvorene u srednjem veku, kada je makedonska teritorija bila u sastavu srpske države. Dima je odbio da prihvati moje zahteve za univerzalizacijom prava na samoopredeljenje balkanskih i jugoslovenskih naroda, čime bi se trajno rešili imanentni nacionalno državni problemi balkanskih naroda. Nije se saglasio ni sa mojim shvatanjima o neodrživosti multietničke i samostalne države Bosne i Hercegovine. Rekao sam mu: "Ako nije mogla da postoji multietnička Jugoslavija, kako može posle ovakvog užasa građanskog rata da postoji multietnička Bosna i Hercegovina?" Na to pitanje nije imao odgovor. Izlagao je opšta shvatanja Evropske zajednice. Taj Rolan Dima me ničim nije impresionirao. A preneo mi je Miteranov savet da ne podnosim ostavku i da i dalje delam na uspostavljanju mira u Bosni.

To bi trebalo da znači da ja imam podršku Evrope za spoljnu politiku koju zastupam. Verovatno im je korisna.

Razgovor s Butrosom Galijem doneo mi je malo spokojstva. Taj razboriti Egipćanin razume bosansku nesreću: shvata verski karakter toga rata i njegove energije. U jednom trenutku je uzviknuo: "Molim vas recite mi kao čovek, šta ja da radim da se rat u Bosni okonča?" Izložio sam svoje poglede. Pažljivo me je saslušao. Misli objektivno, ali vrlo obazrivo. Nagoveštava američke i islamske namere da i vojno internacionalizuju rat u Bosni i ostvare pobedu muslimana i Alije Izetbegovića. On je, naravno, odlučno za mir, ali ne krije sumnju u mogućnost sporazuma sa muslimanima. Bio je to odista ozbiljan razgovor sa ozbiljnim čovekom, koji je nažalost, samo diplomatski činovnik "međunarodne zajednice". I Butros Gali mi je savetovao da nastavim mirotvornu politiku. Ćutao sam. Taj egipatski Kopt kao da je shvatio da se kolebam, pa je nekako zapovedno rekao: "Vi morate da nastavite politiku koju ste započeli. Vaša ostavka bi bila katastrofa za vaš narod..."

Nije mi sasvim jasan taj savet spoljnih činilaca "jugoslovenske krize" da ostanem na dužnosti predsednika. Znači li to da će me podržati? Najverovatnije vide u meni čoveka spremnog na kompromise u pregovorima koji se vode i koji predstoje. Ali takva politika nema veliku podršku u srpskom narodu.

KURIR ZAPADA
DRUGI put dugo sam razgovarao s Kozirjevim. Bleda, hladna, konvencionalna ličnost. Taj čovek ni svojim očima ne uliva poverenje. Predstavlja se kao diplomata velike sile, a po idejama je samo kurir zapada. Posreduje, ali neubedljivo. Ne verujem u rusku ulogu. I on mi je, iz nekog razloga, preneo Jeljcinovu poruku da istrajem na svojoj dužnosti.


(NASTAVLjA SE)