Pretnje Danca Jensena

8. JANUAR 1993.
PROPAO je i moj današnji pokušaj da uvedem demokratska načela i demokratske metode u vođenju državne politike. Sastanak sa vođama parlamentarnih stranaka razbio je Miloševićev provokator Šešelj. On mi je s provincijskom drskošću i siledžijskom vulgarnošću osporio pravo da se savetujem sa strankama o stavovima koje treba naša delegacija da zastupa u Ženevi, 10. januara. Došao je Šešelj s namerom da razbije sastanak, onako kako u takvim prilikama postupaju klasični provokatori. Morao sam da ga izbacim napolje.
Sa Šešeljevim mišljenjem, ali s bogoslovskom učtivošću, saglasio se i predstavnik Socijalističke partije Srbije Milomir Minić. I on je odbio da razgovara o ženevskim dokumentima i obrazovanju koncentracione vlade, što je bilo drugo pitanje toga skupa.
Konstruktivno i ozbiljno su nastupili Vuk Drašković i Dragoljub Mićunović. Oni su shvatili moje namere i smisao nove državne politike.
Nemam više nijedan razlog da sumnjam da Slobodan Milošević nije čvrsto odlučio da me zajedno sa Šešeljem smeni. On onemogućuje moja nastojanja da se ova država demokratizuje. On hoće po svome da vlada Jugoslavijom. U ovim danima moram da ga trpim, s bledom nadom da mogu da se izborim za kompromise i mir u Bosni. Ako i ne uspem da se izborim, dužan sam da se borim.

9. JANUAR 1993.
Predsedavajući Saveta ministara Evropske zajednice, Danac Jensen, doneo mi je ultimatum Evropske zajednice: ako ne prihvatimo ženevski sporazum koji diktiraju Evropska zajednica i Amerika, predstoji nam potpuna politička i ekonomska izolacija, teža od dosadašnje. Zatvaraju nam i poslednje rupice na logoru u koji su nas zatočili, udvostručujući bodljikavu žicu i straže. Jasno nam kaže Jensen: "Vi ste odgovorni za rat u Bosni i sve njegove nesreće. Čeka vas mračna budućnost." Mračnija, dakle i od sadašnjice! "Ili će Srbi da žive zajedno s muslimanima, ili neće postojati", preti i Jensen; tako nam je samo Hitler pretio. Nova evropska demokratija neodoljivo podseća na Hitlerov "novi poredak". Očitao sam političku lekciju tom evropskom ignorantu, severnjački drskom i surovom, i odbio ultimatum.

13. JANUAR 1993.
Prošle noći vratili smo se iz Ženeve. Pratila me je Božica, da imam pored sebe nekog ko nije političar, kome smem sve da kažem, ko će mi reći ono što mu srce misli.
Izuzetno dramatični pregovori o prihvatanju ustavnih principa nove Bosne i Hercegovine i mapa deset autonomnih provincija, po kojima oko 500.000 Srba treba da živi u provincijama u kojima će muslimani biti većina, a u nekima Hrvati, što Karadžić nije mogao da prihvati. Po ponašanju Vensa i Ovena, mora se zaključiti da su Amerika i Evropa čvrsto odlučile da sačuvaju samostalnu i multietničku Bosnu i Hercegovinu. Dva dana i jednu noć smo se sporili, svađali, usaglašavali. Mape provincija koje predlažu Vens i Oven, a koje su iscrtali Finac Marti Ahtisari i Nemac Fed Ehard, zaista nisu pravedne. Srpska teritorija je razbijena. Ne daju Srbima ni koridor između Krajine i Semberije, na čemu naročito insistira Radovan s drugovima.
I mi smo se mučili između mira i nepravdi; između mira i svesti o uzaludnosti srpskih žrtava. Hrvati nisu imali većih kolebanja. Zadovoljni su mapama; njihove etničke teritorije su jedinstvene. Muslimani su nezadovoljni, ali su izbegli da oni budu razbijači konferencije, prepuštajući tu ulogu Srbima.
Milošević, Bulatović i ja, s ministrom Đukićem i našim političkim i vojnim savetnicima, opredelili smo se za prihvatanje Vensovog i Ovenovog projekta, žrtvujući neke značajne srpske interese samo da bismo postigli mir i oslobodili se sankcija. U tim pregovorima Milošević se pokazao kao vanredan taktičar u političkoj i diplomatskoj bici. Vrlo lucidno i vešto je branio srpske interese, ali i mir. Prvog dana nismo uspeli da ubedimo Karadžića, Koljevića, Krajišnika, a i Buhu, da nam opšti državni i nacionalni interesi nalažu da po cenu velikih žrtava postignemo mir i izvučemo se iz međunarodne blokade. Raspravu i svađu nastavili smo u hotelu "Berg", gde smo odseli mi iz Jugoslavije. Oko ponoći došli su Vens i Oven da utiču na Karadžića i drugove. Bezuspešno. Ja sam učestvovao u ubeđivanju Srba iz Republike Srpske od deset uveče do dva po ponoći, kada me je moj lekar doktor Bošković, zabrinut za moje zdravlje, izveo napolje, u apartman u kojem me je čekala Božica s Radovanovim pratiocima.
Bila je to zaista dramatična, žestoka, mučna noć, čijeg smo ishoda svi bili svesni. Znali smo da se odlučuje o ratu i miru, o slobodi i pravima Srba, o opstanku Republike Srpske, ali i o opstanku Savezne Republike Jugoslavije. Neverovatna je upornost Radovana Karadžića i drugove da ostvare svoje ciljeve. To su fanatični i bandoglavi političari. Nisu napuštali svoje pozicije ni pred kakvim argumentima, jer su bili duboko svesni nepravde koja im se čini. Nosili su ih borilačka vera njihove vojske i odgovornost pred njom i narodom za politički ishod tog užasnog rata.

RAT ILI MIR?
UJUTRU sam saznao da su vođe Republike Srpske u svanuće otišle u svoj hotel, neubeđeni i očajni.
Milošević, Bulatović i ja, u deset pre podne, smračeni smo otišli u palatu nacija, gde su nas sačekale stotine novinara, magnetofona i filmskih kamera, pored kojih smo prošli nemi. Bio je to događaj za prve stranice svetskih novina i prve vesti svetskih televizija: rat ili mir u Bosni.