Pobednici i gubitnici

23. mart 1993.

JUČE po podne u vili Vlade Srbije, u Botićevoj 5, sastali, smo se: Radoje Kontić, predsednik Savezne vlade, Slobodan Milošević, predsednik Republike Srbije, Momir Bulatović, predsednik Crne Gore, i "moja malenkost".

Izneo sam svoja shvatanja i poglede. Sažeti oni glase:

Težina položaja u kojem se našla država i krajnje nepovoljni izgledi za njenu budućnost podstakli su u meni uverenje o neophodnosi promene naše celokupne državne i nacionalne politike. Uveren sam da se moramo prilagoditi međunarodnoj situaciji. Moramo voditi politiku kompromisa. Moramo se u ovim prilikama odreći stvaranja jedinstvene države srpskog naroda na njegovim etničkim prostorima.

Smatrao sam da se u najužem krugu odgovornih ljudi moramo dogovoriti o novoj politici, strategiji i taktici. Međutim, bio je to jedan rasut, ovlašan, površan razgovor, u kojem se S. Milošević ponašao komotno, ne pristajući da razgovara ozbiljno i odgovorno, na visini naših dužnosti u skladu s težinom položaja u kojem se našla država. Slobodan Milošević je učinio sve da svojim ponašanjem i izbegavanjem da se izjasni o pitanjima koja sam postavio obesmisli razgovor; ćaskao je samouvereno i nepoverljivo, neiskreno, potcenjujući sagovornike. Ponašao se kao čovek koji čvrsto drži vlast, zna šta hoće, može sve što želi. Njegov optimizam, njegovo bežanje od problema i od odgovora na postavljena pitanja, njegova nespremnost da kritički sagleda naš položaj i podeli s nama odgovornost - potpuno su me porazili. I Bulatoivć se uzaludno zalagao da kritički razgovaramo o najtežim pitanjima naše spoljne i unutrašnje politike. Kontić je, takođe, pokušavao da postavi svoja teška ekonomska pitanja, ali su se ona, kao gumene loptice, odbijala od mermernog čela samoljubnog vlastodršca. Moju kritiku njegove politike i stavova, Milošević je hladnokrvno i nonšalantno odbijao. Svojim držanjem stavljao mi je do znanja da je on gospodar Srbije; da drži sve konce u svojim rukama.
- Ne sekirajte se vi, Dobrice, za budućnost Srbije. Mi ćemo sigurno pobediti... - rekao mi je na kraju.

Naravno, večera je bila prvoklasna. Rastali smo se u pola devet, uz Miloševićev samouvren i razmetljiv optimizam, ne dogovorivši se ni o jednoj važnoj stvari. Potišten, otišao sam kući, sećajući se kako je Pašić s Vladom i stranačkim vođama, diplomatama, protivnicima i neistomišljenicima, razgovarao i dogovarao se 1914. u Nišu i 1915. na Krfu. Sećao sam se svojih opisa sednica Vrhovne komande i Vlade, vojvode Putnika, Mišića, Stepe, Vukašina Katića... Tonemo, propadamo, nesposobni, sebični, neodgovorni, nesavesni. Prepuštamo Srbiju i Crnu Goru nezaustavljivom propadanju. Nema spasa ovoj novoj državi. Skončaće u krvi i haosu, kao i prve dve Jugoslavije.

A televizija objavljuje da je Ustavna komisija Savezne skupštine odbila moj predlog za ustavnu reformu. Odbili su to socijalisti i radikali s indignacijom! Dakle, konačno je propao i drugi motiv zbog kojeg sam se prihvatio dužnosti predsednika Jugoslavije: da se ustavnim reformama stvori pravna, socijalna, jeftina, jedinstvena savezna država. A izbori su doveli na vlast i u Skupštinu titovce i četnike, koji su stvorili nacionalnu koaliciju.

Danas je "Politika" donela pretnje vojvode Šešelja sa zbora u Bijeljini, na kojem je izjavio da sam ja "gotov za desetak dana". Ako ga socijalisti ne podrže, ako ne ispune dogovor o smenjivanju Ćosića, on će srušiti republičku i Saveznu vladu. Izjava dostojna Vojsilava Šešelja! Ta budalesija u svom siledžijstvu, manijačkoj ambiciji i od Miloševića poklonjenoj moći otkriva istinu: komunisti, to jest, socijalisti, u tesnom savezu sa četnicima, odlučili su da me smene. Bolji kraj ne želim u politici, nego da me smene mladi titovci i mladi četnici. Nadam se da će im to uspeti i da će me osloboditi uzaludnih napora.

Koliko je tvrda saradnja Miloševića i Šešelja dokazuju i Miloševićev predlog da se u Ustavni sud Jugoslavije izabere neki advokat, poslanik i predsednik Šešeljeve stranke u Zaječaru, kojeg mi je Milošević predlagao kao "odličnog čoveka" itd. A ja to odbio, jer je provincijski politikant.

2. APRIL 1993.

Vratio sam se iz Brisela premoren i zadovoljan. Bio je to nesvakidašnji događaj u Evropskom parlamentu. Samo kad je govorio Jeljcin, kažu, bilo je toliko prisutnih poslanika. Sudeći po prijemu i pisanju štampe, mislim da sam ubedljivo zastupao prava i interese naše države i Srba u Bosni i Hrvatskoj. Dokaz je, valjda, i veliki publicitet u Belgiji i evropskoj štampi koji je propratio moj nastup u Briselu.

Sa osećanjem ogromne odgovornosti, sa strepnjom i prkosom, stupio sam 30. marta za govornicu Evropskog parlamenta. Sala je bila skoro ispunjena poslanicima, a preda mnom nisu sedeli dobronamerni ljudi. Znao sam da Srbe smatraju agresorima koji vrše etnička čišćenja, ruše Sarajevo, pale džamije, siluju Muslimanke... Trebalo je, najpre, razbiti njihova predubeđenja, založiti se za istinu kao prvu pretpostavku razumnog, demokratskog i miroljubivog rešenja bosanske krize. A predsedavajući Španac baron Krespo predstavio me je Parlamentu kao evropskog pisca, i pisca koji je o svom narodu rekao da dobija ratove, ali gubi mir.
- Očekujemo od gospodina Ćosića da nam razjasni taj fenomen - završio je predstavljanje izazovom.

Čitao sam svoj govor u mukoj tišini. Najpre sam im osporio naopaka uverenja o srpskoj agresiji, apelovao na neophodnost uviđanja istine o bosanskoj svarnosti, za šta Evropa ne pokazuje spremnost. Kako sam izlagao bosanske probleme, njihovu težinu i tragiku, tako je nastajala lupnjava nogama i pesnicama u poslaničke klupe. Naježio sam se i zastao u znak protesta. Ministar Vladislav Jovanović, koji je sedeo desno od mene, šapnuo mi je:
- Ovo lupanje nije protest. To je njihov način odobravanja. Laknulo mi je. Nastavio sam da im objašnjavam šta čini bosansko pitanje. Branio sam politička i demokratska prava sva tri naroda. Kritikovao sam Evropu zbog rasturanja Jugoslavije i pristrasnosti u jugoslovenskoj drami, zastupanjem dvostrukih standarda. Objasnio sam im demorkatsku suštinu srpskog pitanja. Izrazio nezadovoljstvo Vens-Ovenovim planom, kojim se ne uvažava ravnopravnost Srba sa muslimanima i Hrvatima. Oštro sam osudio sankcije i blokadu SR Jugoslavije i izneo podatke o tragičnim posledicama sankcija po zdravlje, život i opstanak naroda Srbije i Crne Gore. Založio sam se za pacifikaciju i humanizaciju svih nacionalnih ideologja, za politiku nacionalnih kompromisa i saradnju sukobljenih naroda. A glavna i zaključna misao mog govora bila je:

- Smatram neophodnim da međunarodna zajednica u svom angažovanju na jugoslovenskom i balkanskom prostoru, pored politike palijativnih mera i privremenih rešenja, ispolji i hrabrost da podrži radikalan pristup zasnovan na doslednoj primeni prava svih naroda na državno samoopredeljenje, što bi vodilo državno-političkom prekomponovanju jugoslovenskog i balkanskog prostora, razume se isključivo mirnim i demokratskim putem. To bi se državno-olitičko prekomponovanje moralo vršiti uz uvažavanje slobodne političke volje svakog naroda i poštovanje načela koja je u mirovnom procesu na kraju Prvog svetskog rata formulisao i zastupao veliki predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilson...

Znam dobro da je moja koncepcija debalkanizacije i skandinavizacije Balkana nova, revolucionarna, neprihvatljiva za Evropu i Ameriku; ali sam ubeđen da je to jedini put da se na Balkanu trajno reše nacionlano državna pitanja i ti nesrećni narodi odmore od svoje istorije. Skandinavizacijom Balkana rešili bi se svi nacionalni sporovi: hrvatsko-srpski, hrvatsko-muslimanski, srpsko-muslimanski, albansko-srpski; dakle, najzad bi se demokratskim putem, pregovorima i kompromisima, rešila državna pitanja i Balkan više ne bi bio "bure baruta", "jabuka razdora", poligon evropskih, ruskih, američkih i turskih imperijalizama.

POZIV OTU HABZBURŠKOM

POSLE mog govora, poslanici su me zasuli svakojakim pitanjima; bilo ih je preko 30, najmanje dobronamernih. Odgovarao sam na sva, polemički i iskreno. Oto Habzburški mi je postavio pitanje o srpskom etničkom čišćenju u Vojvodini. Pozvao sam ga da poseti Vojvodinu, nudeći mu avion, punu slobodu kretanja i razgovor sa mnom posle njegove inspekcije Vojvodini. Pristao je. To je izazvalo zaprepašćenje antisrba. Ne verujem da će taj arheološki ostatak Habzburške monarhije ispuniti obećanje. Ali sam ubeđen da sam svojim govorom i odgovorima podstakao savesne i pametne Evropljane da se malo zamisle.

Naš opšti utisak je izvanredno povoljan za SR Jugosalviju. Učinili smo što smo mogli za istinu, mir i pravdu. Koliko će biti stvarno značajno, videćemo za koji dan.

(NASTAVLjA SE)