Klekni, Dobrice, kao Brant!

18. APRIL 1993.
VASKRS.
Na Vaskrs 1944. "saveznici" - Englezi i Amerikanci, bombardovali su Beograd, pobili hiljade ljudi, razrušili grad; a danas ti isti "saveznici", na predlog Francuske, uz uzdržavanje Rusije i Kine, čestitali su nam pravoslavni Vaskrs usvajanjem nove Rezolucije Saveta bezbednosti o pooštravanju sankcija protiv Srbije i Crne Gore. Sankcije, tj. potpuna izolacija SRJ, izuzev telefonsko-telegrafskih, telekomunikacionih linija i putničkog saobraćaja, stupiće na snagu 26. aprila, dan posle referenduma o izglasavanju poverenja Jeljcinu, ako Srbi u Bosni ne potpišu Vens-Ovenov plan.

Kapitulacija ili obespravljenje i istrebljenje Srba iz Bosne i Hercegovine vode i upropašćivanju Srbije i Crne Gore. Srpski narod, prikazan svetu kao narod agresora i ratnih zločinaca, ubica dece i žena, koljača, palikuća i pljačkaša - izopšten je iz "svetske zajednice". Nacistički ratni cilj - satiranje srpskog naroda, ostvaruje se u miru, pedeset godina kasnije, na zahtev liberalnih, demokratskih Evrope i Amerike.

Jutros sam pozvao Kontića, predsednika Savezne vlade, da se konsultujemo. On je sazvao sednicu Vlade. Pozvao sam telefonom Momira Bulatovića da čujem njegovo mišljenje. Vrlo je zabrinut i nezadovoljan Srbima iz Bosne zbog neispunjavanja obaveza i dogovora. On usvaja moj predlog da se sutra sazove Savet za usaglašavanje državne politike, kojem treba da prisustvuju Karadžić i drugovi. Tražio sam Miloševića u Beogradu i Požarevcu, nisam ga našao: njegovi "ne znaju gde je". Na uskršnjem ručku, negde. On svoj "vikend" u Požarevcu ne bi pokvario ni kad bi Srbiji bio objavljen rat. A Srbiji je objavljen rat. Zakazao sam sednicu Saveta sutra u pet po podne i rekao Matoviću da pozove vođstvo Republike Srpske.

NEMAM ni prava ni moći da delotvorno radim na spasavanju zemlje, Kontić i Bulatović su veoma nezadovoljni zbog Miloševićevih tajnih dogovra sa Karadžićem i njihovog vođenja srpske politike koja doživljava teške poraze. Posledice te Miloševićeve despotske politike plaćamo svi, govore Crnogroci. Predstavljamo zaklon toj "autističnoj politici, dajemo joj legitimitet", snuždeno govore Bulatović i Kontić.

Juče sam razgovarao s Adamom Mihnjikom, bivšim poljskim disidentom, i dao mu intervju. Ponašali smo se kolegijalno, ali smo ostali na suptornim pozicijama, uz njegovu prednost: on može da postavlja pitanja, a ja na njih moram da odgovaram. Sinoć sam mu priredio večeru, na koju sam pozvao Ljubu Tadića, Svetu Stojanovića i Mileta Perišića. Mihnjik mi savetuje da prekinem rat po svaku cenu; da se ratom ne borim ni za kakve nacionalne ciljeve; da se javno odreknem velike Srbije i osudim srpske zločine.

- Da klekneš, Dobrice, kao što je kleknuo Vili Brant. To se samo od tebe očekuje. Ti na to imaš pravo. To je tvoja dužnost. Niko od Srba nema tvoj ugled i autoritet u svetu. Ti možeš moralno i politički da spaseš Srbiju i ti si dužan to da učiniš. Ako to ne učiniš, Srbija će propasti. Ne postupaj kao Poljak. Poraženi ste, priznaj poraz.

- A kako da se odreknem velike Srbije, kad ona nije moj politički cilj? Mi, Adame, ne želimo nikakvu veliku Srbiju; mi želimo samo prava koja imaju svi narodi koji su činili Jugoslaviju. Ništa više. Pred kim da kleknem, Adame? Pred proustašom i šovinistom Franjom Tuđmanom i islamskim fundamentalistom Alijom Izetbegovićem, koji je izazvao građanski rat u Bosni? Ja nisam predsednik i predstavnik naroda agresora i zločinaca; ja sam predsednik i predstavnik naroda žrtve, naroda koji je obespravljen i izigran od nemačke Evrope. Znam bolje od tebe greške i zločine koje su Srbi počinili u osveti. Osudio sam ih, i osuđujem ih. Ti zločini mene ne užasavaju manje nego tebe. Ali, ne mogu da pristanem na zločine koje nismo počinili, na laži skrojene po gebelsovskom modelu. Znaš li ti da su muslimani u Sarajevu svoj narod ubijali minama, a uz pomoć američke i evropske televizije i štampe Srbe proglašavali ubicama? Znaš li ti šta radi Tuđmanova vojska po Hrvatskoj i Bosni?

- Znam, ali ti treba da budeš iznad svega toga i da klekneš kao Vili Brant.

- TRAŽIŠ da priznam poraz. Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ne priznaju poraz. Ja nemam pravo da u njihovo ime priznam poraz, jer u tom slučaju ne bih ni mogao da obavljam ovu dužnost. Ogromna većina srpskog naroda je protiv takve kapitulacije. Doživljava je kao nepravdu i pristajanje na ropstvo. Tako je i ja doživljavam. Moram da se borim za prava svog naroda, sve dok postoje izgledi da se ta prava odbrane. A verujem da još uvek postoje neki izgledi. Nisu veliki, ali moram da se borim...

U ime "humanizma" i "mirotvorstva", Mihnjik mene osuđuje zbog posledica Titove ideologije i politike, protiv koje sam se dve i po decenije borio; on od mene traži da se ponašam kao krivac koji se kaje. Njemu je moje kajanje važnije od istine; njemu je moje ponižavanje potvrda mog demokratizma i mirotvorstva.

- Gde smo to stigli mi disidenti, Adame? Da moramo da prihvatimo ulogu ratnih zločinaca u ime mira i demokratije? Može li mi neko garantovati da će srpski narod biti spasen ako se ja ponizim?

- Moraju ti garantovati, ako priznaš srpsku krivicu.

- Ne, Adame. Srpska krivica u razbijanju Jugoslavije je najmanja. Ne traže Amerika i Evropa da kleknem kao Vili Brant i priznam krivicu Srba za rat; traži se od mene da pristanem na nacionalno i političko obespravljenje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, na šovinistički teror i diskriminaciju, izgon i asimilaciju Srba u Hrvatskoj. A potom, da li će se naša nesreća zaustaviti na tom obespravljenju? To mi niko do sada nije obećao...

Sveta, Ljuba i Mile su me podržali i, kao i ja, bili neraspoloženi i zabrinuti zbog razmišljanja i stavova Adama Mihnjika, našeg nekadašnjeg istomišljenika u borbi protiv staljinizma.

Bila je to gorka večera bivših disidenata.

19. APRIL 1993.
... KADA smo se nas četvorica (Ćosić, Milošević, Bulatović i Karadžić, prim. ured.) osamili u mom kabinetu, Milošević je žestoko ubeđivao Karadžića da prihvati osnovu Vens-Ovenovog plana; mnogo odlučnije i žešće no na sednici Saveta kada je vođen zapisnik. Bulatović i ja smo ga podržali. Karadžić je istom žestinom odbijao da prihvati plan. Tu odluku on neće da donese bez saglanosti Skupštine Republike Srpske, a uveren je da Skupština i vojska neće prihvatiti Vens-Ovenov plan, jer je nepravedan i ugrožava životna prava Srba. Zakazaće odmah zasedanje Skupštine.

Rastali smo se kasno uveče, pogureni pod brigama i neizvesnošću; šta će s našom zemljom biti posle 26. aprila?

(NASTAVLjA SE)