Srbi teraju svoje!

21. APRIL 1993.
Došao je lord Oven da nas podseti da ultimatum koji nam je upućen ističe 26. aprila. Ako ne prihvatimo Vens-Ovenov plan, sleduju nam nove sankcije, potpuna blokada, vojna intervencija. Oven oštro kritikuje Karadžića, u čiju mirotvornost ne veruje. Predlaže koridor između Krajine i Semberije u širini od pet kilometara, po uzoru na berlinski koridor.

Podsećam ga da u Posavini živi 35.000 Hrvata i 130.000 Srba, a po njegovom planu ta provincija treba da bude hrvatska; tom provincijom Hrvati brane svoju "posavsku Hrvatsku". Evropa i Amerika ispunjavaju taj hrvatski zahtev. Srbima ne daju ni koridor širok deset kilometara kroz svoju etničku teritoriju. Namera im je odveć jasna: razdrobiti etničku teritoriju Srba i onemogućiti im bilo kakvo ujedinjavanje. Kako onda očekivati od Karadžića da potpiše takve mape provincija, pitam ga. Po stoti put sam se zalagao da se Bosna i Hercegovina konstituiše kao konfederalna država tri nacionalne zajednice. Dugo sam mu razjašnjavao besmislenost evropske i američke opsednutosti velikom Srbijom - fantomom Austrougarske, koji se danas tretira kao srpski nacionalizam, pa je odrednica evropske i američke politike prema Srbiji.

Lord Oven je oćutao moja razjašnjenja velikosrpstva, te ideološke floskule koju je od Austrougarske prihvatila Kominterna, a kojom se danas kao neposrednim argumentom protiv srpskih nacionalnih prava služe Hrvati, muslimani i njihovi zaštitnici u Evropi i Americi, koristeći "stručne" ideološke usluge "Beogradskog intelektualnog kruga", saradnika listova "Republika" i "Vreme" i njima sličnih "mirotvoraca" i jugotitoista, ljudi ravnodušnih prema istini, pravima i patnjama svog naroda.

24. APRIL 1993.
... Dok Milošević i ja tražimo izlaze i kompromise sa Vens-Ovenovim planom, Skupština Republike Srpske u Novom Gradu ga odbija i donosi odluku o ujedinjenju sa Republikom Srpskom Krajinom. Srbi teraju svoje! Grme nacionalni fanatici, očajnici slobode, osvetnici pravde, demagozi - svi u otporu prema svakom kompromisu koji narušava njihov nacionalni cilj: svoju republiku sa svojim teritorijama. Ne može ratnička skupština da zaključi mir; ne mogu ljudi sa iskustvom dva ustaško-muslimanska genocida 1941-1945. i 1991-1993. da prihvate ultimatum, napuste svoje teritorije i ostanu pod muslimanskom i ustaškom vlašću, protiv koje ratuju dajući ogromne žrtve i vršeći krvave osvete. Ti Krajišnici su stvorili drugu Jugoslaviju; Srbi u Bosni s Ličanima, Banijcima i Kordunašima činili su glavninu Titove vojske; Prvo zasedanje Avnoja održano je u Jajcu, a ne u Kragujevcu. Taj isti narod je posle razbijanja Jugoslavije uporan da stvori svoju državu i ujedini se sa Srbijom, po svaku cenu, žrtvujući i maticu.

A mi odavde nastojimo da evolucijom, uvažavajući međunarodne prilike, izuzetno nepovoljne po Srbe, korak po korak, rešavamo srpsko životno pitanje. Mi ne smemo dobrovoljno da prihvatimo blokadu i potpunu izolaciju od sveta, koja počinje da se ostvaruje u ponedeljak, 26. aprila. Mi ne smemo toliko da se suprotstavimo Americi i Evropskoj zajednici da ih izazovemo, damo im povod i pokriće da nas bombarduju kao Irak. Mi ne smemo da odbijemo ultimatum i uvedemo Srbiju i Crnu Goru u katastrofu. Mi ne smemo da upropastimo budućnost mladih naraštaja zbog Potkozarja, Popovog polja i prekinute veze između Krajine i Semberije. Između nas - Miloševića i mene sada, i, nadam se, većine razumnog srpskog naroda, i Srba iz Bosne i iz Hrvatske - nema saglasnosti. Mi smo egzistencijalno suprotstavljeni; s velikim neizvesnostima i životnim rizikom, sutra ćemo se razići u političkim koncepcijama i odgovorima na ultimatum Saveta bezbednosti. Srbija mora, kao i u vreme aneksije Bosne i Hercegovine 1908, da prepusti srpski narod preko Drine sudbini koju su joj odredili Amerika i Evropa, svesna da se time odriče svih pobeda koje je u ova dva veka, osobito u Prvom i Drugom svetskom ratu, zadobila u borbi za oslobođenje i ujedinjenje čitavog srpskog naroda. Naš razlaz sa Srbima iz Bosne i Hrvatske može izazvati dubok raskol u srpskom narodu...

26. APRIL 1993.
Jučerašnji dan nam je protekao u ubeđivanju Karadžića i Krajišnika da, uz zahteve s minimalnim korekcijama mapa etničkih provincija, pre svega za koridor između Krajine i Semberije, potpišu Vens-Ovenov plan. Nismo ih ubedili Milošević, Bulatović i ja. Oni imaju toliko opravdane zahteve i takvu odlučnost i jedinstvo Skupštine i vojske da nisu u stanju da promene svoje stavove. Sve smo jedni drugima rekli.

Karadžić i Krajišnik helikopterom odleteše u Bijeljinu, na nastavak zasedanja Skupštine Republike Srpske; Bulatović odlete u Podgoricu. Slobodan i ja ostadosmo u vili "Srbija", u Botićevoj ulici, da dalje kombinujemo nastojanja za spasavanje pregovora i odlaganje ultimatuma Saveta bezbednosti. Vladimir Matović ne prekida telefonsku vezu s Bijeljinom. Večerasmo, fabulirajući svoju politiku i gatajući šta će se u Bijeljini odlučiti. Matović nas obaveštava da zasedanju Skupštine prisustvuju i Šešelj i Milić od Mačve, da hrabre Srbe u njihovom opasnom nepristajanju. A govornici u Skupštini redom odbijaju Vens-Ovenov plan. Radovan je vešto govorio i odškrinuo vrata nekom kompromisu. Tako nam se činilo. Ali, Matović nam je prenosio sve neprovoljnije vesti iz Bijeljine. Telefona smo se prihvatili i Slobodan i ja, da ubeđujemo, molimo i pretimo Radovanu i Skupštini. Očigledno: Srbi neće da odustanu od zahteva za koridorom kroz Posavinu, između Krajine i Semberije. Nemoćni da bilo šta više učinimo, otišli smo svojim kućama da odatle slušamo Matovićeve izveštaje iz Skupštine u Bijeljini, a oni su bili isti: govornici jednoglasno odbijaju Vens-Ovenov plan.

Razmišljao sam da odem u Bijeljinu i kažem Skupštini poslednju reč. Ali, ako ni ona ne bude imala dejstva, ostaćemo i bez tih poslednjih poteza. Odlučio sam da im Milošević i ja napišemo pismo, koje će Vladislav Jovanović noćas da odnese. Telefonirao sam Miloševiću i rekao mu svoju ideju; odgovorio mi je da je on već počeo da piše pismo Skupštini Republike Srpske. Dogovorili smo se da ja napišem uvodni deo, a on da navede konkretne predloge i da se za sat ponovo sastanemo u vili "Srbija" i sklopimo ta dva teksta. On će tražiti saglasnost od Bulatovića.

Napisao sam uvodni deo pisma i sastao se s Miloševićem u Botićevoj 5, gde je on doneo svoj tekst. Skrpili smo nekako ta dva teksta u jedno preozbiljno, patetično i s naše strane ultimativno pismo, pozvali Vladislava Jovanovića i oko ponoći ga s pismom poslali u Bijeljinu.

Citiram najznačajnije i najmučnije rečenice tog pisma:

"... Građani Jugoslavije, Crne Gore i Srbije pokazali su najveći stepen solidarnosti s vama, čak i mnogo veći no što su njihove mogućnosti dozvoljavale. Oni će i dalje izražavati tu solidarnost bez obzira na sve pretnje, što je svojom Rezolucijom potvrdila i Skupština Savezne Republike Jugoslavije. Ali, u njihovo ime mi želimo da vam kažemo: u trenutku kada su vam garantovani ravnopravnost i pravo odlučivanja putem konsenzusa kao konstitutivnom narodu i teritorije koje vam se predlažu, vi nemate prava da ugrožavate i izlažete međunarodnim sankcijama deset miliona građana Jugoslavije zbog preostalih otvorenih pitanja, koja imaju neuporedivo manji značaj od rezultata koji su postignuti. Jednostavno, moramo da vam kažemo da morate imati mere u svojim zahtevima..." Itd.

Kada sam se probudio, ako sam se probudio, Matović me je obavestio da je Skupština Republike Srpske, jutros u šest časova, jednoglasno odbila Vens-Ovenov plan.

(NASTAVLjA SE)