Srpsko ubeđivanje Srba

3. MAJ 1993.
... Tridesetog aprila odleteli smo u Atinu. Odvezli su nas u Vuligmonu, na obali Egejskog mora. U luksuznom hotelu smestili su se Vens, Ovan, Stoltenberg, Čurkin, Tuđman i Izetbegović sa saradnicima; Karadžić, Krajišnik, Koljević i Buha; Bulatović, Milošević s Vučelićem i ja sa savetnicima Stojanovićem i Rančićem. Dočekao nas je predsednik vlade Micotakis, koji je, po svemu, bio ne samo domaćin konferencije, nego i prijateljski "pritiskivač" Srba.

Bila je to prava politička drama. Najmanje deset časova u mom apartmanu mučili smo jedni druge istim argumentima. Milošević, Bulatović i ja bili smo čvrsto rešeni da primoramo Karadžića, Koljevića, Krajišnika i Buhu da potpišu Vens-Ovenov plan. Bosanci su se junački opirali. Kao Starac Vujadin u narodnoj pesmi, kao Gavrilo Princip i drugovi u austrougarskoj policiji. Na sve naše argumente oni su odgovarali negativno. Ne i - ne! Plan je nepravedan, srpski narod, posle tolikih žrtava, ne može da ga prihvati.

Ponavljali smo se i vrteli u krug, u noći pred sednicu koja je zakazana u devet časova. Milošević je bio okrutan i neverovatno uporan da slomi Karadžića i njegove drugove. Kao ris je kružio oko stola u trpezariji. I ja sam, za njih neočekivano, bio grub u dokazima i pretnjama. Momčilo Krajišnik mi je uzvratio:
- Predsedniče, ako mi naredite da skočim sa ovog sprata i razbijem se na betonu, ja ću da skočim. Ali, ne mogu da potpišem Vens-Ovenov plan - zaplakao je i odjurio u svoju sobu. Stresao sam se. Ne znam kada smo otišli na spavanje.

Ujutru u osam časova nastavili smo "dogovaranje", opet u mom apartmanu. Karadžić, Koljević, Buha, Krajišnik - bledi i unezvereni, ko zna da li su i spavali, očajnički uporni. Početak konferencije, zakazan za devet časova, odložili smo preko Micotakisa za dvanaest, pa za trinaest časova. Srpsko ubeđivanje Srba nastavljalo se sve većom žestinom. Često je upadao i Micotakis, da nam prenese Vensove i Ovenove mirotvorne "dodatke". Do početka konferencije ostalo je još samo dvadesetak minuta. Micotakis nam je saopštio da će Izetbegović i Tuđman napustiti hotel i Atinu ako konferencija ne počne tačno u trinaest časova. Stao je iznad Karadžića, izvadio svoje zlatno nalivpero i spustio ga pred njega, čekajući potpis.

I Karadžić je izvadio svoje nalivpero i stavio ga na "papir", ali nije potpisivao. Sagao je glavu i ćutao. Na toj kobnoj hartiji stajala su dva nalivpera: Micotakisovo zlatno i Radovanovo "pelikan". Nas trojica, Milošević, Bulatović i ja, u horu smo vikali: - Potpiši Radovane! Potpiši! Radovan je ćutao, zagledan u "papir", nepomičan, natušten. Onda je muklo odgovorio: - Potpisaću ga, ali uz uslov da ga odobri naša Skupština. I svojim perom potpisao je Vens-Ovenov plan.

Nekoliko minuta pre jedan čas po podne mi Srbi sišli smo u salu na konferenciju, kao na sahranu. Tako pogrebno osećali su se svi oko stola, svesni da Karadžićev potpis ne znači da je i prihvaćen Vens-Ovenov plan za Bosnu i Hercegovinu. Kratki, protokolarni govori Vensa i Ovena, saopštenje o potpisivanju i - razlaz. Tuđman je tražio razgovor sa mnom. Nisam imao snage za taj razgovor; zamolio sam Miloševića da on razgovara s Tuđmanom. Izmenili su samo nekoliko beznačajnih rečenica.

6. MAJ 1993.
... Juče, 5. maja 1993. ja sam na sednici Narodne skupštine Republike Srpske ubeđivao poslanike, Vladu, Generalštab, ratnike i njihove sledbenike, sve Srbe preko Drine, da prihvate Vens-Ovenov plan i sa svoje strane okončaju bosanski rat. Toj nesrećnoj, sudbonosnoj skupštini, osim mene, prisustvovali su Micotakis, predsednik grčke vlade (valjda po američkom nalogu), Slobodan Milošević i Momir Bulatović. Ja sam dva puta govorio, bez uticaja na odluku Skupštine; Micotakis, Milošević i Bualtović govorili su sa istim mirotvornim argumentima, sa istom odlučnošću da se potpisivanjem Vens-Ovenovog plana zaustavi rat, bez obzira na to što je taj plan po mnogim elemntima nepravedan prema Srbima.

Milošević je bio vrlo oštar i načelan u dokazivanju neophodnosti zaustavljanja rata, u interesu celine srpskog naroda; užasnom građanskom ratu sva četvorica smo pretpostavili i nepravedan mir. Srpska skupština nas nije poslušala; ona je s ratničkom žestinom odbacila "mirovni plan" - mape provincija i državnu organizaciju Bosne i Hercegovine, koju su u ime Saveta Ujedinjenih nacija i Evropske zajednice predložili njihovi predstavnici Sajrus Vens i lord Dejvid Oven. Samo su dvojica bili za prihvatanje, 12 uzdržanih, a 52 poslanika su glasala protiv plana. Gomili stranih i domaćih novinara posle ponoći sam izjavio:
- Poražen je politički razum. Niko ne zna šta donosi iduća noć.

U pet ujutru, pod zaštitom vojske i policije, u blindiranim "mercedesima" sjurili smo se s Jahorine i Romanije u Podrinje; front je od druma kojim smo prolazili mestimično bio udaljen samo dva do tri kilometra. Projurili smo kroz popaljena i granatirana sela, u kojima nismo videli ni ovcu, ni kokoš, ni psa lutalicu... Stravičan prizor srpskog oslobađanja Podrinja. Takva je pustoš i na muslimanskim i hrvatskim "oslobođenim" teritorijama. Takva "oslobođenja" vrše vojske u kojima ratuju i ratnici sa ustaškim, četničkim i muslimanskim, džihadskim ciljem. Rat u kojem se sa ljudima uništava sve što su stvorili i što im je činilo život, neće nikome doneti pobedu. Pobednike će poraziti pobeda, a pobeđene će poraziti vlastita mržnja i nagon za osvetom. Bosanski rat može se okončati samo porazima i sramotom sve tri ratujuće strane. Ni žrtve ovog rata neće biti samo žrtve...

30. MAJ 1993.

Juče me je u kući posetio pukovnik kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije i obavestio me da ću u ponedeljak biti smenjen s dužnosti predsednika Republike, na predlog Vojislava Šešelja. Rekao sam mu da to znam i da čekam smenjivanje. Pukovnik mi je rekao da je služba u mogućnosti da to spreči dokumentima kojima raspolaže protiv Šešelja. Otvarao je svoju crnu aktntašnu i govorio:
- Pokazaćemo mu šta o njemu znamo i naterati ga da zaćuti.

Dobronamernog pukovnika, o čijim sposobnostima imam dobro mišljenje, zaustavio sam u nameri da mi pokaže dokumenta protiv Šešelja, rekavši mu:
- Pukovniče, nemojte da me branite od Vojislava Šešelja. On radi ono što mu drugi kaže. Čuvajte vi ta dokumenta u svojoj kasi za drugu priliku.
Shvatio sam da sam razočarao tog odgovornog oficira, ali nisam mogao da prihvatim njegovu patriotsku uslugu da se i ucenama branim od Miloševića i Šešelja.

HAVEL TRAŽI BOMBARDERE
28. MAJ 1993.
... Vaclav Havel, vođa "plišane revolucije", koja ga je dovela na položaj predsednika Čehoslovačke, prekjuče se založio za bombardovanje Srba. Nežni, pegavi, plišani Havelčić natukao je ratničku kacigu i u ime svetske demokratije predlaže da se pomlate svi srpski gledaoci njegovih skečeva! Naslednik Masrika i Beneša postao je bombarder Srba. Impresivna karijera!
(NASTAVLjA SE)