Vreme srpskih obmana

1. JUN 1993.

NOĆAS, u jedan čas posle ponoći, Skupština je izglasala moje smenjivanje s dužnosti predsednika Savezne Republike Jugoslavije.

Pored deset Šešeljevih dokaza o "kršenju Ustava", socijalisti Slobodana Miloševića su me optužili i za tajni sastanak s vojnim vrhom, na kome sam, po "stenogramu kojim raspolažu", osporavao postojeći Ustav, upoređujući ga s brionskim ustavom iz 1974, izrazio sumnju u rukovodstvo Crne Gore i optužio ga za "slovenački sindrom", kritikovao brojnost republičkih milicija i njihov rad, i, na kraju, razmišljao o "prekom rešenju", čak i upotrebom vojske. Šešelj me je optužio da sam pregovarao s Josipom Boljkovcem o "prodaji Krajine Hrvatima" i da "hoću da delim Kosovo s Albancima..."

"Stenogram" sa sastanka s generalima u Dobanovcima Milošević je dostavio predsedniku Skupštine Srbije Zoranu Liliću, a ovaj posluško je nekim papirom, kao dokazom mog puča, mahao pred novinarima na konferenciji za štampu...

Branili su me Mićunović, Labus, Domazet, Toma Sekulić, Momir Vojvodić i još nekoliko ljudi iz Deposa. Nedeljko Šipovac, znameniti socijalist vojvođanski, u ime socijalista čitao je optužbe o mom pokušaju puča...

Predsednik Veća građana, čuveni Radoman Božović, o zasedanju Skupštine obavestio me je faksom jedan sat pred početak i učinio sve da ne dođem u Skupštinu, pa je čak, kršeći skupštinski protokol, smenjivanje izglasano posle ponoći, samo da ja ne dođem na nastavak sednice i ne kažem šta mislim o akterima ovoga stvarnog puča, što sam, inače, nameravao. Napisano obrazloženje ostavke redigovao sam za nastup u Skupštini.

Za moje smenjivanje glasalo je 77 poslanika, 22 je bilo protiv i 24 uzdržanih...

Sa Svetom Stojanovićem i Božicom gledao sam na televiziji zasedanje Savezne skupštine. Slušao sam tu bruku bez uzbuđenja i bez uvređenosti, ali potišteno: kakva će biti budućost naroda koji ima ovakvu Skupštinu, ovakve političare i stranke čiji su najmoćniji političari Milošević i Šešelj? S njima srpski narod ima mračnu i mučnu budućnost. On nema snage da izvrši istorijski preobražaj koji mu je nametnuo slom titoizma i režima Saveza komunista; nema ni intelektualnu, ni moralnu, ni organizacijsku snagu za preporod i stupanje u savremenu civilizaciju. On sada u miru konačno gubi i Prvi i Drugi svetski rat; partizansku revoluciju smenjuje kriminalna kontrarevolucija sa svojim političkim strankama i vođama, s njihovim nazadnjačkim ideologijama i nemoralom. Srpski narod se utapa u krvavu kaljugu svoje i balkanske prošlosti. On se prepušta inerciji, iracionalnom kolektivitetu, bahatoj samouverenosti, očajništvu, nagonima primitivnog mentaliteta... Sa sadašnjom umnom snagom i političkom svešću, Srbija i celokupan srpski narod u doglednoj budućnosti nemaju izgleda da stupe na put preporoda i izlaska iz svog tragičnog 20. veka.

Sa olakšanjem i nekom fatalističkom smirenošću, sa osećanjem oslobođenja od more savesti, slušao sam i gledao na televiziji kako me, zbog kovanja "zavere" s generalima, smenjuju beskrupulozni vlastoljupci Milošević i Šešelj sa svojim mafijama.

Moje strahovanje da ću ostavkom moralno izneveriti narod i ojačati snage koje Srbiju vode u nesagledne nesreće bilo je nerazborito; moja ambivalencija ukinuta je na najsrećniji način za mene. Beba, žena Gojka Đoga, reče mi noćas: "Tebe, Dobrice, hoće slava." Takvu nagradu za svoje napore nisam zaslužio. To joj nisam rekao.

Najveći broj mojih savremenika, i onih dobronamernih i onih koji me mrze, danas likuje: znali smo mi ko je Milošević! Znao sam i ja, ali sam potcenio vlastoljubnu strast tog čoveka. Verovao sam da je patriotizam kod njega jači od vlastoljublja. Prevario sam se. Prevario se i on, verujući da se pisac može korumpirati titulom. Obmanuli smo, dakle, jedan drugoga. Ali mene nije obmanuo samo Slobodan Milošević, niti sam ja obmanuo samo njega. Obmanula je mene i srpska opozicija, čijem sam buđenju i nastrajanju u dvema poslednjim decenijama značajno doprinosio, a ona je poverovala da će s princom Aleksandrom Karađorđevićem i vidovdanskim saborima srušiti režim Slobodana Miloševića, nerazumno me smatrajući njegovim zaštitnikom. Obmanulo je mene vođstvo Deposa odbijanjem da sarađuje sa mnom u preporodu SR Jugoslavije i stvaranju demokratske i pravne države.

Ja sam obmanuo sebe verom da će opozicija podržati moj politički i državni program i pobediti na izborima koje sam raspisao za 17. decembar 1992. godine. Opozicija je izgubila izbore. Obmanuo sam i ja srpsku opoziciju nespremnošću da se zbog mirotvornog i spoljnopolitičkog cilja kandidujem za predsednika Srbije i da se odreknem funkcije i odgovornosti predsednika SR Jugoslavije. Obmanula je sebe srpska opozicija koja je očekivala da ću ja da zbacim s vlasti Slobodana Miloševića, za šta nisam imao organizaciju, ustavna prava ni političku podršku naroda. Obmanuo je i mene narod Srbije čiju sam antititoističku i demokratsku energiju precenio, onako kako sam precenio i narodno poverenje u mene kao čoveka koji želi da mu služi, a ne da njim vlada. Obmanuti smo, dakle, svi. Sve te obmane i "obmane" tumačim dubokom, životnom krizom srpskog naroda u koju je odavno zapao.

Znam: ja ću za mnoge svoje savremenike, u najboljem slučaju, biti - naivan čovek. To nije vrlina dostojna poštovanja. Kad ljude mine samouverenje i likovanje nad dobronamernima i naivnima u ovim opasnim vremenima, kada im se racionalizuje svest o istorijskoj stvarnosti i nastupe posledice ovog događaja, tada će, možda, shvatiti da je na dužnosti predsednika Savezne Republike Jugoslavije nisam zastupao naivnu politiku. Ali, ni prema toj satisfakciji neću se naivno odnositi. Pisac sam, uostalom.

Socijalisti Momira Bulatovića i crnogorska većina u Skupštini dokazali su da im je od stvaranja zajedničke demokratske države preča partijsko-partnerska vernost Miloševiću i podela vlasti s njim. U ovoj saradnji sa "Slobom" nije im smetao ni velikosrpski nacionalizam Vojislava Šešelja. A za moje smenjivanje imali su oni i neke druge načelne razloge. Nismo bili istomišljenici kad je reč o crnogorskom nacionalnom identitetu i karakteru zajedničke države Srbije i Crne Gore. Izjava Svetozara Marovića da je "pobedila većina, a izgubio moral" ne opravdava ponašanje njegove stranke i crnogorskog vođstva.

KUĆI - TAKSIJEM

1. JUN 1993.

POSLEDNjI put državnim automobilom, s pratocem i vozačem koji se osećaju nekako postiđeno preda mnom što sam smenjen, odlazim u kabinet da pokupim svoje papire i oprostim se sa saradnicima, službenicima, sekretaricama. Svi su oni uvređeni mojim smenjivanjem, a ja sam rasterećen briga i spokojan. Pošto sam pokupio svoje blokove i ispozdravljao se kao na sahrani sa svima u kabinetu, zamolio sam Nadu da mi naruči taksi i otišao u kuhinju da se pozdravim s kuvaricama i kelnerima koji me nisu hranili, ali su me pojili kafom i limunadom, i rukovao se sa snuždenim ljudima iz obezbeđenja. Ispratio me je Mrkić, šef kabineta, i ja sam seo sam u žuti taksi, pravu krntiju kakva i sleduje predsedniku Republike smenjenom zbog pokušaja da s generalima organizuje puč. Taksista me je ćutke, uplašen što mu je zapala takva prokažena mušterija, odvezao kući. Božica je bila ozarena kao da sam se vratio iz štamparije sa objavljenim romanom...


(NASTAVLjA SE)