Lakrdija sa zaverom

2. JUN 1993.
Pošto sam onemogućen da učestvujem u raspravi na sednici Savezne skupštine o mom kršenju Ustava i "pokušaju puča s generalima", odučio sam da ranije napisanu ostavku, odnosno govor koji sam nameravao da održim u nastavku sednice, prilagodim za izjavu javnosti. Izjavu sam danas uputio Tanjugu, u nadi da će je preneti naša štampa, radio i televizija.

Delove te izjave objavljujem u "Piščevim zapisima":

"...Prihvatio sam se dužnosti predsednika Savezne Republike Jugoslavije kada je naša zemlja bila kažnjena sankcijama i izolacijom od sveta. Srbija i Crna Gora sporo i nedosledno su stupale u demokratski preobražaj; Srbija s jakom autoritarnom vlašću i titoističkim sadržajima u svom političkom poretku; Crna Gora otvorena za emancipaciju, ali i pribijena za svoje stenje istorijskim nasleđem. A ubrzano ekonomsko nazadovanje, osiromašenje naroda i propadanje prirodnih i ljudskih snaga zemlje, koji traju čitave decenije, u uslovima međunarodnih sankcija zapretilo je socijalnom i nacionalnom katastrofom. Iako sam bio vrlo nezadovoljan državno-pravnim karakterom Ustava SRJ i načelima na kojima se ponovo ujedinjuju Srbija i Crna Gora, prihvatio sam se dužnosti predsednika Republike s naglašenom namerom da podstičem civilizacijski preporod našeg društva i stvaranje demokratske, pravne, socijalne, efikasne i jeftine države, u kojoj će nacionalne i građanske slobode i prava biti utemeljeni na univerzalnim ljudskim pravima...

"Za oživotvorenje tih velikih ciljeva, verovao sam, neophodni su nova država i nacionalna politika i novi ljudi u politici. U svom pristupnom govoru u Saveznoj skupštini založio sam se, pored ostalog, za tri pretpostavke svih pozitivnih promena našeg društva: prevremene demokratske izbore za republičku i Saveznu skupštinu; obrazovanje vlade demokratskog jedinstva, odnosno koncentarcione i kompetentne vlade; temeljnu ustavnu reformu savezne Republike Jugoslavije i republika članica.

"Od tih programskih ciljeva, za koje sam ubeđen da predstavljaju životni i istorijski interes Srbije i Crne Gore i za koje sam poverovao da mogu postati politički ciljevi i većine narodnih poslanika Savezne skupštine, ostvaren je samo jedan: obavljeni su prevremeni izbori koji svojim demokratizmom nisu zadovoljili opoziciju i kritičku javnost Srbije. U Skupštini su ojačale konzervativne i ekstremističke snage, koje su naš parlamentarni i politički život stale da usmeravaju u sve dublja nazadovanja, narod u bedu i očajništvo, a državu u propast.

"Posle javnih političkih razmimoilaženja sa Slobodanom Miloševićem, Socijalističkom partijom Srbije i Vladom Srbije u spoljnoj i unutrašnjoj politici, posle uzurpiranja zgrade, tehnike i sistema veza Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova i likvidiranje savezne Službe državne bezbednosti oktobra 1992. godine, koje je izvršilo Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, posle odbijanja mog zahteva da se Savezna skupština pozabavi tim ugrožavanjem ustavnog poretka zemlje, posle njenog odbijanja mog predloga da se Ustavom omogući provera mog mandata od strane nove Skupštine, posle odbijanja Skupštine da za sudije Vrhovnog suda prihvati i neke moje kandidate, posle mog nepristajanja da sledim zahtev Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke, da ne nabrajam i druga neslaganja između mene i skupštinske većine - bilo je očigledno da je reč o dve teško pomirljive politike; pokazalo se odmah da ja kao predsednik republike nemam podršku ni nove, sadašnje Skupštine. To su nedvosmisleno potvrdile Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije, zahtevima za mojim smenjivanjem.

Nesaglasnost i suprotstavljanje mojim političkim shvatanjima i aktivnostima ispoljio je i ispoljava dobar deo opozicije; jer pored ostalog, nisam ispunio njen glavni zahtev: uklanjanje sa vlasti Slobodana Miloševića po svaku cenu. Bez svoje stranke, bez štampe i drugih javnih glasila, bez delotvorne političke javnosti, bez ičije organizovane i trajne podrške, bio sam sam i ostao sam sam na užarenoj političkoj pozornici zemlje, a s velikim moralnim odgovornostima pred građanima Srbije i Crne Gore...
I evo stanja u kojem smo danas, kako ga ja vidim.

"Političkom regresijom i odnosima snaga u Saveznoj i republičkim skupštinama, Savezna Republika Jugoslavija postala je nekakva trijalistička država, u kojoj je ona treća, savezna, najslabija i skoro bez uticaja na politiku i život naroda Srbije i Crne Gore, čiji je politički raskol sve očigledniji. Ustav Srbije je ne samo neusaglašen sa Ustavom SR Jugoslavije, nego mu je čak i suprotstavljen, a Skupština Srbije i ne pomišlja da menja Ustav. Ni reformisani Ustav Crne Gore nije dosledno usklađen s načelima i karakterom savremene federativne države. Takvom strukturom, žabljačka Jugoslavija postala je nemoćnija, nejedinstvenija, birokratija i čak relativno skuplja država od brionske `samoupravne` Jugoslavije, koja je i stvorena da bi se raspala.

"Savezna država, ako je uopšte država, praktično je pod protektoratom Slobodana Miloševića i Vlade Srbije.

"Takvu politiku predsednika Srbije i Socijalističke partije Srbije dočekali su republičko vođstvo i većina političkih stranaka Crne Gore naglašenim insistiranjem na svom državnom suverenitetu i personalnom paritetu u saveznoj državi, shvatajući je, pre svega, kao svoju najpogodniju razvojnu mogućnost. Ohrabrena uplitanjem predsednika Srbije u spoljnu politiku, Crna Gora u poslednje vreme izrazito demonstrira svoj suverenitet u spoljnoj politici, čime se urušava i inače rovit autoritet SR Jugoslavije, a podstiču tradicionalni separatizmi i kominternovska ideologija na crnogorskom tlu.

"Na takvo stanje savezne države bezuspešno sam ukazivao rukovodećim ljudima savezne vlade i obe republike, koji su najodgovorniji za politiku u ovoj zemlji, o čemu postoje punovažni dokazi.

"A zašto sam smenjen s dužnosti predsednika Republike državnim udarom koji je preko parlamenta izvšrio Slobodan Milošević, uz pripremljenu podršku Vojislava Šešelja?

"Zato što predsednik Srbije nije više mogao da podnosi moje suprotstavljanje njegovoj politici i despotskoj samovolji. U svom ostrašćenom vlastoljublju, Slobodan Milošević se prepao mog normalnog radnog sastanka s komandom Vojske Jugoslavije, na kojem se raspravljalo o personalnm promenama u Vojsci. Ideološki učenik Staljina i Tita, rutinirano je smislio `stenogram`, koji su njemu odani socijalisti, Nedeljko Šipovac, Radmilo Bogdanović i Milomir Minić, po komunističkom stereotipu `otrkivanja zavere`, saopštili svojoj poslaničkoj grupi u borbenom jedinstvu sa Šešeljevim poslanicima dokazali moje antidržavno delovanje, tj. `kršenje Ustava`.
Ja tvrdim da stenogram sa sastanka s `vojnim vrhom` ne postoji..."


2. JUN 1993.

...Toplo, junsko popodne. Neočekivano zvono. Otvaram vrata: patrijarh Pavle sa svojim štapom na kapiji, sam. Radujem se tom gostu koji mi prvi put dolazi u kuću i odvodim ga na terasu, gde sam sedeo i čitao. Počinjemo razgovor o lepom danu, kao Englezi. Božica ga nudi kafom, on se zahvaljuje i moli za čašu obične vode. Ona ga nudi slatkim, patrijarh nevoljno pristaje i progovara:

"Gospodine Ćosiću, mi smo neprijatno iznenađeni ovim što se dogodilo u Skupštini. To nije dobro za naš narod. Ne razumem te ljude koji su se na taj čin odlučili. Ali, šta je - tu je. Vremena su takva. Želim da vam u ime Crkve i našeg pravoslavnog naroda zahvalim za sve što ste učinili za naš narod na dužnosti koju ste vršili. Ja sam pozdravio vaš izbor za predsednika; ja sam vas savetovao i molio da ne podnosite ostavku posle izbora. Poslušali ste me, hvala vam... Ne znam šta nas sve čeka. To samo Bog zna. Mi moramo da trpimo i ostanemo ljudi, šta god da nas snađe..."

I ja sam njemu zahvalio na podršci, a još više na razumevanju.

Patrijarh se prekrstio i od ponuđenog slatka, vrhom kašičice, uzeo samo bobicu trešnje, i progutao nekoliko gutljaja vode. Pa smo razgovarali čitav sat o srpskoj sudbini. Patrijarh je često citirao apostola Pavla i jevanđeliste. Kada se za večernju liturgiju oglasilo zvono Vaznesenjske crkve, ustao je i pošao na molitvu. Pratio sam ga do kapijice i gledao ga kako hita sam ka Topčiderskoj zvezdi i svojoj crkvi; tanka senka s vladičanskim štapom.

Od večeras ću i ja sam, i slobodan, da pešačim po Topčiderskom brdu, ali sapet zebnjom: jesam li učinio sve što sam mogao za narod koji me je nagradio nadom i poverenjem? Moje iskustvo iz bavljenja javnim poslovima i delanja u politici i na promenama društva odavno me je učinilo borbenim pesimistom. Istorija izvrgava ruglu ljudske dobre namere. To će, najverovatnije, biti sudbina i mojih dobrih namera.

(KRAJ)