Nadareni dečak Karol

Piše:Anan Petrović
ŽIVOTNI put Karola Vojtile, kako je bilo svetovno ime pape Jovana Pavla Drugog, svedoči kako se u sudbinskoj sprezi (izuzetnih) ličnosti i (izuzetnih) vremena postižu velika dostignuća. Ličnom upornošću i sticajem okolnosti, najveći Poljak je meteorski napredovao duhovnim putem, sve do najviše stepenice na njemu.
Biografi su zabeležili da je budući papa još u osnovnoj školi u rodnim Badovicama "mnogo obećavao". Bio je odlikaš, a da se pri tom nije lišavao uobičajenih dečjih radosti, igrarija i nestašluka, zbog kojih je s drugarima dobijao ozbiljne grdnje od sveštenika čiju je crkvu njihova krpenjača "skrnavila". Priznaju da se za Karola Vojtilu u tim godinama nije baš moglo reći da je bio bogomoljac, ali je njegov učitelj veronauke imao strpljenja da visprenog i ambicioznog dečaka, kroz vannastavne aktivnosti - izlete, logorovanja, igre i razonodu - uvede u organizovani crkveni rad.
Desilo se s mladim Vojtilom ono što je kasnije i sam kao krakovski biskup praktikovao: da kroz veronauku i dodatne "kurseve" toliko angažuje ljude da oni tek posle mnogo vremena shvate kako su predmet tih aktivnosti "bili oni sami".
Veronauka je bila i ostala predmet Vojtiline najveće pažnje. Redovna verska edukacija je, pod njegovim vođstvom, najzaslužnija što se poljska crkva sačuvala u vremenima kad su se sve druge, na Istoku i na Zapadu, urušavale u sopstvenoj neinventivnosti i nemoći da nađu odgovore na znakove novog vremena.
NJegova žilava borba, koju je kao krakovki biskup i kardinal vodio sa poljskim komunističkim vlastima za održavanje verske nastave i proširivanje njenih oblika, kroz sve segmente društva (deca - omladina - odrasli; verenici - mladi bračni parovi - porodica; intelektualci - radnici), donela mu je veliki ugled u Rimu.
Na visoko i raznovrsno obrazovanje Karola Vojtile presudno je uticao gimnazijski susret sa filozofskom literaturom, a "daske koje život znače", na kojima je u tim godinama pokazao izvanredan glumački talenat, odredile su njegove "scenske" nastupe, tako potrebne u karijeri "pastira". Najbolji poznavaoci veštine govora, fraza, replika, gestikulacije, otkrivali su mu godinama tajne ovog umeća, dragocenog u obraćanju sagovornicima i masama. Višegodišnja karijera profesora teologije usavršila je to umeće do perfekcije.
STUDIJE polonistike, na čuvenom Jagelonskom katoličkom univerzitetu u Krakovu, predstavljale su i upoznavanje sa realnošću obnovljene Poljske nakon Prvog svetskog rata i povezivanje s mladom radničkom klasom. Karol je intenzivno učestvovao u kulturnom životu tadašnjeg Krakova, sticajem okolnosti u njegovim elitističkim krugovima, ali i u studentskom životu unutar i izvan univerziteta.
Onda je došao prvi septembar 1939. godine, Hitlerov napad na Poljsku. Biografi pape Jovana Pavla Drugog opširno opisuju ambijent oko Karola Vojtile u tim godinama (ratne strahote, kapitulaciju, nemaštinu, fizički rad da bi se opstalo, izvesni kulturni - pozorišni - život da bi se spasao duh), ali o njegovom tadašnjem ličnom angažmanu sve je nekako "skraćeno". Opširno je opisano jedino kako se usrdno molio Bogu i predvodio verske kružoke, dok se o njegovom četvorogodišnjem radu u hemijskog fabrici "Solvej" navodi kako je čitao krunicu "čak i na putu za posao" ili da je doživeo saobraćajnu nesreću "na putu za `Solvej`".
Radi se o hemijskoj kompaniji "I.G. Farben Chemikal Company" u tom mestu, koja je proizvodila cijanid i prodavala ga nacistima, a oni ga koristili u logoru Aušvic, za pomor miliona Jevreja i pripadnika drugih naroda koji su zasmetali Hitlerovoj rasnoj teoriji i praksi. Kasnije, kad je Karol Vojtila postao papa Jovan Pavle Drugi, njegovi oponenti su otkrili tu činjenicu, iskoristivši je da ga optuže čak i za nastavak neke vrste saradnje s nekadašnjim nacistima.
"DUHOVNI" život Karola Vojtile za vreme rata toliko je napredovao da su se pozorišni i verski krugovi Krakova otimali o talentovanog mladića, nadmećući se u kojoj bi karijeri mogao da da više - umetničkoj ili svešteničkoj. On je odabrao onu koja povezuje oba "talenta" i opredelio se za "umetničko svešteništvo", obilato koristeći svoje glumačke predispozicije i iskustva. Poznavaoci tvrde da su u propovedima pape Jovana Pavla Drugog najupečatljivije i "najrečitije" bile upravo "dramske pauze".
Kad je odluka o budućoj profesiji pala, Vojtila se našao, u jesen 1944, usred okupacije, na (tajnim) studijama teologije, iako su Nemci bili zabranili semeništa. Oslobođenje, početkom 1945, predstavljalo je trenutak da sačuvani teološki univerzitet, kao i semenište u Krakovu, krenu punim gasom.
Jedan od najboljih studenata Karol Vojtila, dobio je preporuku da nastavi studije u Rimu. Određene "prečice" omogućile su mu i da se zaredi i da stigne u posleratni Rim već u jesen 1946. godine.
Odlično poznavanje latinskog jezika, ali i francuskog, španskog i engleskog, omogućili su mu dobar start i kontakte sa kolegama iz drugih zemalja, mada je najviše vremena provodio u "poljskom" Rimu, u društvu poljskih studenata i sveštenika, kojih tamo nije bilo malo.

SPOZNAJA
DALEKOVIDE Karolove duhovne vođe uputile su ga za vreme prvog raspusta na studijsko putovanje po Francuskoj, Belgiji i Holandiji, koje će odigrati ogromnu ulogu u njegovom spoznavanju stanja Katoličke crkve u posleratnim zapadnoevropskim državama. Očigledno otuđenje od hrišćanstva u tim razvijenim zemljama pogodilo ga je kao grom. Još za vreme tog jednomesečnog putovanja pronašao je istomišljenike i entuzijaste, sa kojima je postavio metode za rehristijanizaciju velikih francuskih gradova.
(NASTAVLJA SE)