Politika u ime crkve

PAPI su upućene i suštinske zamerke. Isticano je da je izneverio nade da je katolički svet njegovim izborom dobio "modernog papu". Kritičari su podsećali na parole "Papa superstar!", kojima su ga obasipali (naročito mlađi) vernici i katolički, ali i svetovni, mediji. Nekim teolozima je zasmetalo što se papa ponaša kao "polubog", koji donosi stroge dokumente, od kojih su mnogi ocenjeni kao "nehrišćanski".
Drugi su mu, naprotiv, zamerali da su ga dočekali kao božjeg izaslanika sa zadatkom da Crkvu, "nošenu vetrovima liberalizma šezdesetih i sedamdesetih godina", vrati na "pravi put", a da je on od katoličanstva napravio "versku multinacionalnu kompaniju".
Papi Jovanu Pavlu Drugom prebacivali su da je Rimokatolička crkva pod njegovim vođstvom dalja od svojih izvornih vrednosti i od opredeljenja Drugog vatikanskog koncila, da se drži zastarelih shvatanja i načela duplih standarda kod etičkih pitanja. Umesto u naslednika, Jovan Pavle Drugi se pretvorio u protivnika koncilskih shvatanja pape Jovana XXXIII, koji je nastojao da na tom istorijskom saboru iz 1962. godine katoličanstvo ustroji u duhu modernog vremena, uključujući i dogmu o papskoj nepogrešivosti.
Ocenjivano je da su to razlozi sve dublje crkvene izolacije i "rapidnog" pada broja vernika. Prema vatikanskim podacima, u "postkomunističkoj" Evropi nastavlja da opada broj katolika i sveštenika. Svaki peti Italijan, na primer, napustio je katoličanstvo i prešao u drugu veru.
Da li na talasu kritika ili iz sopstvenih ubeđenja, papa je sa svakom godinom sve više naginjao konzervativizmu u crkvenim "poslovima". Time je izazvao pravi pokret otpora u latinoameričkoj Narodnoj crkvi, ali i u Evropi - mada iz različitih razloga.
SVE što je papa Jovan Pavle Drugi u ime Hrista govorio i činio u proteklih dvadeset šest godina prelamalo se kroz geopolitičku prizmu.
Na "spoljnom" planu, papa je suočen sa zamerkama da su se on lično i njegova organizacija previše uplitali u politiku, da su se neprincipijelno "slizavali" sa pojedinim državnicima i njihovim ambicijama i da su preuzimali deo odgovornosti koja im "nije od Boga dana".
Vatikanska "istočna politika" i strategija imala je od početka u Vašingtonu "prirodnog saveznika". Od Nikaragve do Berlinskog zida, od Gdanjska do Zagreba i LJubljane, papa Vojtila, kao duhovni monarh (katoličkog dela) sveta, i predsednici planetarne velesile nalazili su se na realizaciji zajedničkih ideja.
Trasa papinih hodočašća poklapala se sa karavanom "izvoznika demokratije", a državnički i "privatni" susreti pape s domaćinima Bele kuće označavali su odlučujuće faze u političkim previranjima i potresima u nizu zemalja Latinske Amerike i istočne Evrope.
Papa je sa zadovoljstvom prihvatio "kompliment" Mihaila Gorbačova o "ulozi Pape u onome što će se kasnije iskristalisati kao politička misao" i da sve ono što se desilo u Evropi "ne bi bilo moguće bez pape". Papa je smatrao pad komunizma epohalnim uspehom, ali se nije mnogo hvalio sopstvenim doprinosom.
Ipak, "istočna politika" zastala je na pola puta. Ostvaren je samo njen politički deo - nestale su ili marginalizovane slovenske države, od kojih su neke postale deo jedinstvene Evrope, drugima to i pored velike želje ne polazi za rukom, a Rusija uporno nastoji da sačuva Ukrajinu od formalnog približavanja evropskom zapadu.
Glavni papin cilj - izmirenje Rimokatoličke i pravoslavnih crkava, okončanje velikog rimokatoličko-protestantskog raskola iz 1504. godine i ujedinjenje svih hrišćana - nije ni na vidiku.
NA konferenciji katoličkih biskupa Evrope, papa je dao analizu (istočno)evropskih previranja sa veoma kritičnom notom:
- Posle pada Berlinskog zida, koji je bio vidljiv oku, zar nismo otkrili novi, nevidljivi zid, koji i dalje deli naš kontinent - zid koji deli ljudsko srce? - zapitao je i konstatovao da je taj zid sastavljen od "straha i agresivnosti, nedostatka razumevanja za ljude različitog porekla", od "političke i ekonomske sebičnosti i sve manje osetljivosti za vrednosti ljudskog života i ljudskog dostojanstva".
- Senka tog zida širi se Evropom! - uzviknuo je.
U okviru Katoličke crkve, Vatikan i evropski biskupi inaugurisali su 1991. godine tri principa društvene obnove i izgradnje jedne nove Evrope za dvadeset prvi vek. NJihov značaj je veliki s obzirom na moralni autoritet i stvarnu ulogu Vatikana u kreiranju međunarodnih odnosa.



PRINCIPI

PRVI je princip ljudskog dostojanstva, sa osnovnim i neotuđivim pravima čoveka, koji je danas institucionalizovan u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.
Drugi je princip supsidijarnosti, odnosno prava zajednice, koji isključuje "svaki politički i socijalni totalitarizam". U tom korpusu je i legitimitet i suverenost država, ali i najava (u perspektivi) osnivanja i širenja jedne svetske države. Ispostavilo se da je papa Jovan Pavle Drugi bio i jedan od prvih zagovornika razbijanja država, o čemu se decidno izrazio:
- Osnovno pravo na egzistenciju - proglašeno na Skupštini OUN 1995 - ne mora obavezno da iziskuje državni suverenitet.
Treći, princip solidarnosti, obavezuje jače da pomažu slabijima. U njegovom okviru se osuđuje nasilje radi "potčinjavanja i podjarmljivanja" slabijeg, ali se dozvoljava njegov "legalni angažman" radi zaštite prava i sloboda pojedinaca i grupacija.
(NASTAVLJA SE)