Samo Srbi krivi

Piše: Ana Petrović
U NAJVIŠIM crkvenim krugovima postavljeno je ozbiljno pitanje nije li papa postao prepreka jedinstvu hrišćana. Na vanrednoj skupštini u Rimu, pre četiri godine, mnogi kardinali su ocenili da je za deblokiranje dijaloga između Rimokatoličke i ostalih hrišćanskih crkava neophodno da se Jovan Pavle II odrekne svog "papskog primata" i svoje "monarhističke vlasti". Na ekumenskom teološkom skupu u LJubljani, nadbiskup France Perko je, u okviru dileme da li je papa prepreka jedinstvu hrišćana, rekao da je nemoguće odgovoriti sa "da" ili "ne", ali je dao dosta nedvosmislen odgovor konstatacijom:
- Papina služba je po našem shvatanju Hristovo poslanje, a način njenog izvođenja bio je i još uvek je prepreka jedinstva među hrišćanima umesto da ih povezuje.

(Ne)skriveni interesi Svete Stolice i katoličanstva u regionu Balkana su u poslednjoj deceniji prošlog veka doveli do "tektonskih" poremećaja i rata, kome je sveti otac dao "legitimitet", kao kategoriji "pravednog rata".
Nije potrebno zavirivati u tajne vatikanske arhive da bi se shvatila uloga pape i Svete Stolice u razbijanju SFR Jugoslavije - na oba plana: pastoralnom i državničkom.
Odnos Svete Stolice prema jugoslovenskoj krizi u dužem periodu pre rušenja SFR Jugoslavije izražavan je manje ili više eksplicitno kroz javne istupe pape Jovana Pavla II, njegovih najbližih saradnika, ali i u vatikanskim medijima, posebno u emisijama Radio Vatikana. On se jasno ogledao najpre u "priznanju" autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, zatim, u podršci albanskom separatističkom pokretu na Kosovu i Metohiji, a najeksplicitnije u direktnom uključivanju Rimokatoličke crkve u pripreme za otcepljenja jugoslovenskih republika Hrvatske i Slovenije.
SASVIM otvoreno, Vatikan je postao zastupnik i unutrašnjih razbijačkih snaga u SFR Jugoslaviji i njihove međunarodne podrške. Kombinovani su papini državno-pastoralni istupi (posete pojedinim zemljama, a, pre svega, susednim Mađarskoj i Albaniji, molitve, obraćanje vernicima i katoličkoj javnosti) sa papskim dokumentima i diplomatskim pritiscima na evropske institucije i pojedine zemlje, da se podrže slovenačka i hrvatska secesionistička nastojanja.
Nisu mnogo skrivane ni oružane pripreme za secesiju, odnosno, medijske obmane i "prepariranje" svetske javnosti. Znatno pre rušenja Jugoslavije, tadašnja Biskupska konferencija Jugoslavije uputila je poslanicu svim katoličkim biskupijama sveta, u kojoj je za sve što će se dogoditi okrivila isključivo - Srbe. To je postalo opredeljenje cele Katoličke crkve.
Neposredno pred izbijanje sukoba u Sloveniji, iz Svete Stolice je dato na znanje da je Biskupska konferencija Jugoslavije obavestila papu o "okupaciji Republike Slovenije od strane jugoslovenskih snaga".
Odmah po izbijanju slovenačkog "oslobodilačkog rata", papa je (29. juna 1991.) uputio pismo tadašnjem saveznom premijeru Anti Markoviću, tražeći "najodlučnije" od Saveznog izvršnog veća "prestanak korišćenja sile i stvaranje uslova koji bi omogućili obnovu dijaloga".
Prilikom posete Mađarskoj, a, zapravo, prevashodno katolicima iz Hrvatske koji su došli da ga vide u Pečuju, papa je izrazio snažnu podršku "legitimnim težnjama hrvatskog naroda" i obnovio poziv "međunarodnoj zajednici" da mu u tome pomogne.
USLEDILA je, 27. avgusta 1991, papina poruka tadašnjem predsedniku SFRJ Stipi Mesiću i evropskom komesaru Van den Bruku sa zahtevom da se "ubrza proces reorganizacije Jugoslavije", s pozivom na VIII poglavlje Helsinške povelje i "priznavanje prava naroda na samoopredeljenje".
Sveta Stolica je zatim pojačala pritiske na međunarodne faktore da se "što pre postigne međunarodni konsenzus oko priznavanja nezavisnosti Hrvatske i Slovenije".
U svojoj podršci otcepljenju Slovenije i Hrvatske od SFRJ, Vatikan je još početkom septembra 1991. tražio od KEBS da se interveniše protiv "srpskih agresora" u Hrvatskoj, jer se "na hrvatskim ratištima ne radi samo o opstanku jednog naroda, nego čitave civilizovane Evrope".
Sa razbuktavanjem rata u Bosni i Hercegovini, Državni sekretarijat Vatikana je objavio da papa "podstiče svaku vrstu mešanja u zaustavljanju ovog užasnog rata", a sekretar Anđelo Sodano je izjavio: "Treba silom razoružati ruku koja ubija! Započeti, uz dozvolu OUN, s angažovanjem trupa NATO i zemalja Evropske unije, `humani rat`, kojim će ta zločinačka ruka biti identifikovana i zaustavljena."

OSVETA
BEZ obzira na primarno načelo Drugog koncila o "nemoralnosti rata", vatikanski zvaničnici su izvukli u prvi plan njegov stav o "dopustivosti odbrambenog rata". Pa, ipak, papin poverljivi i diskretni diplomata Vinćenco Palja i tada je naglašavao da su "jedini ratovi koji su dozvoljeni oni koji se vode protiv siromaštva, nejednakosti i ljudske ravnodušnosti".
Papa je lično, u obraćanju "svetu" sa prozora svoga kabineta, 8. marta 1993, rekao: "Pred Bogom tražimo osvetu" za "agresorski rat u Bosni". Zatim je uputio "opomenu" da se ratno dejstvo zaustavi "ako je potrebno i silom", pozivajući se na "načelo humanitarnog mešanja".Svojom tezom o "pravednom ratu", papa je iznenadio teologe i oni su pokrenuli diskusiju, "staru gotovo koliko i hrišćanstvo", o tome da li crkva (može da) opravdava rat. I da li pravda i mir mogu da se ostvare primenom sile.

(NASTAVLJA SE)