Promena mirovne etike

Piše Ana PETROVIĆ
POZIVAJUĆI se na papino energično odbacivanje ideje o vojnom angažovanju u ratu u Persijskom zalivu 1991. godine, teolozi su postavili pitanje da li se pod utiskom ratnih zbivanja u Bosni menja mirovna etika. Utoliko pre što je neposredno nakon papinih "ohrabrujućih" izjava, hrvatski kardinal Franjo Kuharić tvrdio da Hrvatska "oslobađa" svoje teritorije i da to radi "s punim pravom".
Sa NATO agresijom devetnaest katoličko-protestantskih zemalja na (pretežno) pravoslavnu SR Jugoslaviju, iz Vatikana su počeli da "duvaju sasvim drugi vetrovi". Dugoročna vizura i sveobuhvatno sagledavanje stanja i perspektive, a, pre svega, uloga vrhovnog moralnog autoriteta, opredelili su papu Jovana Pavla Drugog da se nađe među prvima koji su nakon obrušavanja NATO projektila na našu zemlju zahtevali od članica NATO da se bombardovanje obustavi i da šansa pregovorima, uz poštovanje "svih ljudskih prava".
Prvo vatikansko saopštenje, u kome je oštro osuđena agresija, dato je odmah 24. marta. Vatikanska diplomatija već 27. marta je obznanila da radi intenzivno na zaustavljanju "rata u Jugoslaviji", a prvog aprila stigao je u Beograd ministar inostranih poslova Svete Stolice, monsinjor Žan-Luj Toran. Primili su ga i tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević i patrijarh srpski Pavle, koji je na papinu poruku odgovorio izjavom zahvalnosti "na njegovoj mirovnoj inicijativi za prestanak bombardovanja NATO snaga za vreme uskršnjih praznika, pokrenutoj kod svih važnih činilaca Severnoatlantske alijanse".
PAPINI više puta ponovljeni apeli za okončanje "sukoba" nisu davali rezultate. Američki predsednik Klinton oglušio se o papinu molbu da NATO barem za (katolički) Uskrs prekine bombardovanje Jugoslavije.
Ubrzo po NATO agresiji na SR Jugoslaviju, papa je pozvao generalnog sekretara UN Kofija Anana u Vatikan na razgovor o situaciji na Kosovu i Metohiji, i tražio da "zakoni i institucije nadglasaju buku oružja". Anan je stigao tek pred kraj rata, a papa je u razgovorima naglasio, kako je i zvanično saopšteno u Vatikanu, da bi "bilo korisno da, pod okriljem UN, okončanje neprijateljstva bude praćeno istovremenim povratkom izbeglica na Kosovo, uz pomoć međunarodnih mirovnih snaga, koje bi sve strane prihvatile".
Kad je u pitanju zalaganje za mirno rešavanje situacije na Kosovu i Metohiji, autoritet Jovana Pavla II stavljen je na probu i u okviru same Katoličke crkve. Nemačka biskupska konferencija je (i) u ovom slučaju dezavuisala papu i izrazila lojalnost svom šefu države i Severnoatlantskom paktu, pa je, kako je izjavio biskup Karl Leman (sa kojim je papa inače imao raznorazne razmirice), podržala njihovu agresiju na Jugoslaviju, tvrdeći da se u ovom slučaju "brane ljudska prava, koja se ne smeju gaziti u ime međunarodnog prava".
Sa druge strane, predsednik Katoličke biskupske konferencije u Evropskoj uniji, biskup Jozef Homajer, ocenio je da intervencija NATO predstavlja "težak poraz za hrišćanske crkve", pitajući da li su one učinile "sve što je bilo potrebno i moguće u traženju pravednog mira".
Mnogi biskupi iz Evrope i sveta, naročito iz Latinske Amerike, pridružili su se papinim zahtevima da "oružje zaćuti" i izrazili žaljenje zbog njegovog neuspeha. Ugledni stari kardinal, jedini preostali "kreator" Drugog vatikanskog koncila, Jozef Racinger, izjavio je da su "mogućnosti uticaja pape na kosovski sukob vrlo male".
Nije ni čudo, s obzirom na to da je Vatikan, u složenoj kosovskometohijskoj problematici, decenijama igrao na kartu Albanaca, što se može objasniti, s jedne strane, nastojanjem da se oslabi "komunistička" SFR Jugoslavija, a sa druge, da se poboljšaju odnosi sa islamskom internacionalom.
I onda kad se borio za međunarodno priznavanje Hrvatske i Slovenije, i kasnije, kad je pledirao za međunarodnu vojnu intervenciju protiv Srba u Bosni i Hercegovini, papa je nalazio za shodno da o tome progovori i u - Albaniji.
Te njegove posete su u albanskoj javnosti ocenjivane kao demonstracija odlučnosti Vatikana da doprinese ujedinjenju svih Albanaca. Potpuno van konteksta i papinih govora i tadašnje situacije (1991. godine), albanski predsednik Sali Beriša je u vreme njegove posete optužio Srbiju da "priprema krvoproliće na Kosovu". Papina poseta Albaniji, 25. aprila 1993. godine, kao prvoj balkanskoj zemlji, iako ona ima samo 15 odsto katolika - znatno manje nego Hrvatska i Slovenija, koje su ga i ranije zvale u posetu - u "neutralnim" krugovima je ocenjena kao demonstracija odlučnosti Vatikana da doprinese ujedinjenju svih Albanaca. NJegovoj poseti Albanci su dali svenacionalni značaj. Kosmetski "Bujku" pisao je kako "Albanija i svi Albanci sveta dočekuju papu Jovana Pavla II", i da su Albanci, masovno, sa Kosova i Metohije, iz Makedonije i Crne Gore i drugih krajeva" otišli "papi u susret, da ih papa blagoslovi". Na Kosovu i Metohiji je tada, inače, živelo oko 60.000 Albanaca katolika.
U Skadar, na "poklonjenje" papi, otišli su i predstavnici albanskih političkih partija, udruženja i organizacija, među njima i Ibrahim Rugova i Bujar Bukoši, "predsednik vlade republike Kosova". Ovu delegaciju primio je predsednik Skupštine Albanije Pjetr Arnbori, koji im je rekao:
- Nikada nismo bili podeljeni oko pitanja Kosova i Albanaca na svojoj zemlji u bivšoj Jugoslaviji.

ASOCIJACIJE
PAPA je tada dao izjavu da se odlučio da ode u posetu "ne samo katoličkim vernicima, već čitavom svetlom albanskom narodu, koji ima više konfesija i živi pod različitim administracijama."
Ova izjava je nekim analitičarima pobudila asocijacije na takozvanu jadransku konfederaciju iz Drugog svetskog rata, sastavljenu od Nezavisne Države Hrvatske, Crne Gore i Albanije, pa je postavljano pitanje smisla ovog papinog "hodoščašća".
Drugi su se podsetili izjave Hose Marije Gonzalesa Ruisa: - Ovaj papa je dobar glumac i dobro igra ulogu svete osobe - ljubi zemlju, maše rukama i grli decu - i sve to radi iskreno, jer misli da je to evanđeoski i apostolski, a, u stvari, je kušnja đavolova.
(NASTAVIĆE SE)