Nedostižna - Rusija

Piše: Ana Petrović

MEĐU onim zemljama koje su papi, i pored želje za posetom, ostale nedostižne, pored (pretežno budističke) Kine i islamskih Iraka i Tunisa je - Rusija.
Za Vatikan je bio i ostao prioritetan odnos i sa smanjenom ruskom državom i Ruskom pravoslavnom crkvom. U samoj Rusiji, interesi Crkve i države u odnosima sa Vatikanom su - disharmonični. Uoči raspada SSSR, papa se sastao i sa njegovim tadašnjim šefom Mihailom Gorbačovim i sa budućim predsednikom Ruske Federacije Borisom Jeljcinom. Od obojice je dobio poziv da poseti njihovu državu.
Taj poziv papa, međutim, ne može da ostvari bez saglasnosti Ruske pravoslavne crkve, sa kojom su odnosi Vatikana u isto vreme - pogoršani. Objašnjenje za to dao je jedan sveštenik Ruske pravoslavne crkve, jeromonah Ilarion:
- Vatikan sledi logiku pobede Zapada, kojom je okončan hladni rat, očekujući da se poraz države plati u ljudskim dušama.
Iz svih zemalja bivšeg "istočnog bloka" stižu optužbe pravoslavaca da tamošnje rimokatoličke crkve, ohrabrene iz Vatikana, tretiraju njihove prostore, oslabljene decenijama komunističke vladavine, kao "terra missionis", da stvaraju crkvene strukture paralelne postojećim pravoslavnim, da pridobijaju i kršćavaju potomke bivših pravoslavaca i da podstiču unijaćenje. Formiraju se rimokatoličke eparhije i tamo gde nema vernika, odvode siromašni mladići na školovanje i vraćaju preobraćeni. Papa je imenovao biskupe ne obaveštavajući o tome svog pravoslavnog kolegu u Moskvi.
PATRIJARH moskovski i cele Rusije Aleksej II obrazlagao je svoje odbijanje da se susretne sa papom Jovanom Pavlom II time da "još uvek nemamo potreban stepen razumevanja u vezi sa problemima i načinima za njihovo rešavanje", među kojima je kao dva najvažnija naveo odnos Vatikana prema pravoslavnim vernicima u zapadnoj Ukrajini i rimokatolički prozelitizam u Rusiji.
Interesi Vatikana i Kremlja bili su suprotstavljeni na pitanju rata u Bosni i Hercegovini i papinog zahteva da se vojno interveniše protiv Srba, da se razoruža "agresor". Tadašnji ruski premijer Černomirdin je u razgovoru sa papom, 29. januara 1994. godine, odlučno rekao da to ne dolazi u obzir i da se bosanska kriza mora rešavati isključivo mirnim putem.
Bilo je to pravo razočaranje za papu, naviklog na "dobar fluid" sa Gorbačovim i Jeljcinom, pa ni u razgovorima o bilateralniim odnosima nije mogao da nađe "zajednički jezik" sa Černomirdinom. Dogovorili su se jedino da dve države razmene diplomatske predstavnike na najvišem nivou, u skladu sa normalnim diplomatskim odnosima koji su uspostavljeni u proleće 1990. godine.
Černomirdin nije obnovio poziv papi da dođe u Moskvu, s obzirom na to da su odnosi Svete Stolice i Ruske pravoslavne crkve dospeli na najniži nivo od Drugog vatikanskog koncila. Predstavnici Ruske pravoslavne crkve tvrdili su da je, nakon uspešnih odnosa sa papama Jovanom DŽDŽIII i Pavlom VI, sa dolaskom Karola Vojtile na rimski presto svetog Petra počela silazna linija u odnosima sa Vatikanom. Papin pokušaj da osnuje episkopalne strukture Rimokatoličke crkve na teritoriji Rusije RPC doživljava kao "protivmisiju u sopstvenoj misiji", a posebno je brinu "nekontrolisani upadi" različitih katoličkih monaških redova.
Zahvaljujući kooperativnosti prethodnog ruskog predsednika Jeljcina, koji je popustio pred sinhronizovanim državno-religijskim pritiscima Vašingtona i Vatikana, stvoreni su zakonski uslovi za dalje jačanje Katoličke crkve u pravoslavnoj Rusiji. To je istovremeno pogoršalo odnose Rimokatoličke i Ruske pravoslavne crkve, koja je na unutrašnjem planu bila uspela da se izbori za "povlašćeniji" status.
GRUZIJA je druga pravoslavna država koju je papa posetio (nakon Rumunije), 1999. godine, na povratku sa višednevnog boravka u Indiji. Učinio je to i pored protivljenja patrijarha Alekseja II, a na poziv predsednika Republike Eduarda Ševardnadzea. Gruzijska pravoslavna crkva nije prihvatila predsednikovo obrazloženje da će ovom posetom zemlja dobiti na ugledu u svetu, pa je pripremila papi "kontradoček". Sveštenici ove gotovo u potpunosti pravoslavne zemlje su pred papin dolazak u Tbilisiju na javnim mestima služili moleban protiv "katoličke najezde", a za "spas pravoslavlja".
Gruzijski patrijarh Ilija II zabranio je sveštenicima i vernicima da prisustvuju misi koju je papa služio na jednom manjem stadionu, ali je lično prisustvovao papinoj poseti jednoj pravoslavnoj crkvi, gde su zajedno zapalili sveću za mir kavkaskih naroda i uputili zajednički poziv narodima regiona da žive u miru.
Tako je ova poseta pape u Gruziji ispala najteža za njegovog pontifikata, a, shvaćena kao svojevrsna "proba jedinstva hrišćana na pragu trećeg milenijuma", pokazala je svu dubinu podele među Hristovim sledbenicima.



POKAJNIČKI dokument "Mea madžima culpa" ("Moj najveći greh") odnosi se na sedam najvećih grehova, koji su počinjeni u Rimokatoličkoj crkvi ili u njeno ime, i za koje je papa želeo da se katolici pokaju na kraju drugog milenijuma hrišćanstva, kako oni ne bi opterećivali budućnost.
Analitičari su odmah uočili manjkavost ovog dokumenta, koja mu je oduzela pravo na epitet ključnog momenta na razmeđi milenijuma. Jer, u ovom dokumentu kajanje je zatraženo s ciljem pomirenja sa svim hrišćanima, Jevrejima i muslimanima, ali "nema ni kajanja ni pomirenja s onima koji ne veruju" (u jednog Boga).
To je krupno odstupanje od duha Drugog vatikanskog koncila, koji je pre tri i po decenije prihvatio i one koji ne veruju, a papa Jovan Pavle II, i sam kreator mnogih koncilskih odluka, odlučio se na korak unazad.
(KRAJ)