Josif Visarionovič Staljin despot koji je prezirao sve oko sebe, pa i članove svoje porodice. Stravične žrtve DŽugašvilijeve strahovlade. Demontaža kulta ličnosti i krah imperije koju je on stvarao.
Piše: Marko MARKOVIĆ
U SUDBONOSNIM danima kad je počeo da se nadvija vihor rata nad Evropom, Staljin i Ruzvelt su bili na istoj "talasnoj dužini" i njihovo prijateljstvo prevazilazilo je granice uobičajenog državničkog ponašanja. Američki predsednik je dao Staljinu sve što je tada tražio u Evropi i van Evrope. Tako je Sovjetski Savez dobio saglasnost da 1940. godine okupira tri baltičke republike - Litvaniju, Letoniju i Estoniju. Ruzvelt je dao Sovjetima i luku Port Artur u Žutom moru, luku Dairen na Kurilskim ostrvima, Mongoliju, poluostrvo Sahalin i veći deo istočne Evrope. Tim povodom tadašnji američki ambasador Viljem Bulit dao je sledeću izjavu:
- Predsednik SAD nikada nije potpisao neki nepotrebniji, sramniji i potencijalno opasniji dokument.
Ruzvelt je nastavio da pomaže sovjetskoj vladi čvrstim garancijama da Sovjeti sačuvaju vlast u okupiranim zemljama i teritorijama. Te garancije su bile utanačene još dok je besneo Drugi svetski rat. Štaviše, Ruzvelt je Sovjetima dao pravo da imaju tri glasa u budućoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (po jedan za Sovjetski Savez, Belorusiju i Ukrajinu). Kada su ga njegovi sledbenici pitali za ovaj nonsens, Ruzvelt je uzvratio:
- Znam da nije trebalo da uradim to što sam uradio, ali bio sam umoran kad su me spopali...
I Vinston Čerčil se još 1944. godine saglasio sa sovjetskom dominacijom u Poljskoj, ako Staljin za uzvrat podrži britanske interese na Dalekom istoku i Mediteranu. Još nije istorijski razjašnjeno zašto su Amerikanci odobrili nasilnu repatrijaciju oko šest miliona ljudi u Sovjetski Savez. Od ovog broja 700.000 su bili vojnici pod komandom generala Andreja Vlasova, boreći se na strani Nemaca. Pošto su položili oružje, smatrali su da su američki ratni zarobljenici. Međutim, prisilno su vraćeni u SSSR i tamo pogubljeni, među kojima i general Vlasov. Ovi zarobljenici u tim sudbonosnim danima nisu imali nikakvu zaštitu Međunarodnog crvenog krsta, jer ni Sovjetski Savez, uzgred rečeno, nije bio zastupljen u toj svetskoj humanitarnoj organizaciji. Zato je i usledila ova surova egzekucija. Valja još naglasiti da su mnogobrojni sledbenici generala Vlasova učestvovali u Narodnooslboodilačkoj borbi na strani partizana i dali nemali doprinos u slamanju nemačkog fašizma.
RUZVELT je umro 12. aprila 1945. godine od bolesti koja je dugo vremena bila obavijena velom tajne. Pretpostavlja se da je bolovao od raka. Nasledio ga je Hari Truman, koji, uzgred rečeno, nije imao nimalo sažaljenja za tragediju koja se dogodila, 6. avgusta 1945. godine, kada su SAD bacile prvu atomsku bombu na Hirošimu:
- To je najveća stvar koja se dogodila u istoriji Drugog svetskog rata!
Kad su posle 1947. godine nad Evropom počeli da se gomilaju tmurni oblaci hladnog rata između Istoka i Zapada, Truman je okrenuo leđa Staljinu i zaboravio na one idilične odnose dve supersile u danima rata. Blisko uzajmano poverenje dveju velikih sila i saveznika u oba svetska rata preraslo je u totalno nepoverenje i konfrontaciju i ono će faktički potrajati po strategiji toplo-hladno sve do rušenja Berlinskog zida i pada komunizma 1989. godine.
Poput Lenjina, i Staljin je otišao na večni počinak u Mauzolej na Crvenom trgu 1953. godine, ali tek osam godina kasnije raskrinkan je njegov kult ličnosti, u oktobru 1961. godine, na 22. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza u referatu koji je podneo Nikita Hruščov. Odbacila ga je, eto, posmrtno njegova velika i moćna imperija koju je gradio i izgradio milom ili silom i ne sluteći da će posle 40 godina od njegove smrti ta moćna državna tvorevina biti rasturena kao kula od karata. A onda su spomenici i spomen-obeležja Josifa Visarionoviča Staljina završavala i na smetlištu istorije.
Jedan poznati general u Građanskom ratu u Americi, 1861-1865. godine, Vilijem Šerman, predočava u svojim memoarima, pored ostalog, da "istina nije uvek prijatna i ne može se uvek reći". Ali tako nije mislila Staljinova ljubavnica Vera Aleksandrovna Davidova, koja je sa njim živela u intimnim odnosima punih 19 godina. Odlučila je da posle smrti generalisimusa otvori svoju ranjenu dušu i iznese na videlo i onu nepoznatu stranu života, koja još dublje kompromituje do tada već iskompromitovanog sovjetskog vođu i sovjetsku vrhušku.
Ova operska i pozorišna diva, rođena u Nižnjem Novgorodu, u porodici geometra i učiteljice, imala je sve što je potrebno jednoj vrhunskoj umetnici za sticanje ugleda i slave - lepotu, stas, glas i talenat. Sa operama "Aida", "Karmen" i "Novanščina", poput magneta, osvajala je publiku na velikim sovjetskim pozornicama. Ali, lepota ne donosi uvek sreću i može biti mač sa dve oštrice, što potvrđuje i ova priča. Te kobne 1932. godine, Lenjingradsko pozorište gostovalo je u Moskvi, nastupajući u Baljšom teatru. Na galeriji našla se sovjetska elita na čelu sa prvim sekretarom CK KP Sovjetskog Saveza Josifom Visarionovičem. To nisu bili samo aplauzi, već i spontane ovacije pozorišnom ansamblu u kome je operska solistkinja Vera Aleksandrovna odigrala ključnu ulogu. Čim je spuštena zavesa, Staljin je prišao mladoj umetnici i upitao je da li bi želela da živi u Moskvi i radi u Baljšom teatru?
- Morala bih razmisliti, odgovorila je uzbuđena umetnica. Nije prošlo ni mesec dana, a već je bila dobila službeni raspored da radi u Baljšom teatru. Dobila je trosoban stan u centru Moskve. U Lenjingradu je ostavila supruga, takođe operskog umetnika Dimitrija Semjonoviča, sa kojim nije imala takoreći nikakve kontakte. Bio je to faktički brak na papiru.
SUROVI DESPOT
U ISTORIJI hladnog rata ostao je upamćen kao despot koji je ignorisao i prezirao sve i svakoga, počev od članova sopstvene porodice, preko svojih najbližih saboraca i revolucionara, pa čak i ratnih veterana koji su imali bilo kakve kontakte sa Zapadom. Nije mogao drugačije da se ponaša ni u spoljnoj politici. On je postao rob despotizma, birokratije, uskogrudosti i servilnosti koje je nametnuo vlastitoj zemlji - napisao je u feljtonu DŽon Lujis Gedis o istoriji hladnog rata. Hruščov je to izrazio mnogo sažetije:
- Nije bilo nikoga ni u Sovjetskom Savezu, ni izvan njega kome je Staljin verovao.
FELJTON koji započinjemo danas bavi se sudbinama, zapravo, tragičnim sudbinama moćnika koji su kreirali istoriju. Jedni su despotskim odnosom prema podanicima ostajali i bez vlasti i bez glave, drugima ili okolnosti ili veliki nisu bili naklonjeni. Oni koji su imali malo više sreće, silaskom sa vlasti odlazili su i iz - istorije.
(NASTAVLJA SE)
U SUDBONOSNIM danima kad je počeo da se nadvija vihor rata nad Evropom, Staljin i Ruzvelt su bili na istoj "talasnoj dužini" i njihovo prijateljstvo prevazilazilo je granice uobičajenog državničkog ponašanja. Američki predsednik je dao Staljinu sve što je tada tražio u Evropi i van Evrope. Tako je Sovjetski Savez dobio saglasnost da 1940. godine okupira tri baltičke republike - Litvaniju, Letoniju i Estoniju. Ruzvelt je dao Sovjetima i luku Port Artur u Žutom moru, luku Dairen na Kurilskim ostrvima, Mongoliju, poluostrvo Sahalin i veći deo istočne Evrope. Tim povodom tadašnji američki ambasador Viljem Bulit dao je sledeću izjavu:
- Predsednik SAD nikada nije potpisao neki nepotrebniji, sramniji i potencijalno opasniji dokument.
Ruzvelt je nastavio da pomaže sovjetskoj vladi čvrstim garancijama da Sovjeti sačuvaju vlast u okupiranim zemljama i teritorijama. Te garancije su bile utanačene još dok je besneo Drugi svetski rat. Štaviše, Ruzvelt je Sovjetima dao pravo da imaju tri glasa u budućoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (po jedan za Sovjetski Savez, Belorusiju i Ukrajinu). Kada su ga njegovi sledbenici pitali za ovaj nonsens, Ruzvelt je uzvratio:
- Znam da nije trebalo da uradim to što sam uradio, ali bio sam umoran kad su me spopali...
I Vinston Čerčil se još 1944. godine saglasio sa sovjetskom dominacijom u Poljskoj, ako Staljin za uzvrat podrži britanske interese na Dalekom istoku i Mediteranu. Još nije istorijski razjašnjeno zašto su Amerikanci odobrili nasilnu repatrijaciju oko šest miliona ljudi u Sovjetski Savez. Od ovog broja 700.000 su bili vojnici pod komandom generala Andreja Vlasova, boreći se na strani Nemaca. Pošto su položili oružje, smatrali su da su američki ratni zarobljenici. Međutim, prisilno su vraćeni u SSSR i tamo pogubljeni, među kojima i general Vlasov. Ovi zarobljenici u tim sudbonosnim danima nisu imali nikakvu zaštitu Međunarodnog crvenog krsta, jer ni Sovjetski Savez, uzgred rečeno, nije bio zastupljen u toj svetskoj humanitarnoj organizaciji. Zato je i usledila ova surova egzekucija. Valja još naglasiti da su mnogobrojni sledbenici generala Vlasova učestvovali u Narodnooslboodilačkoj borbi na strani partizana i dali nemali doprinos u slamanju nemačkog fašizma.
RUZVELT je umro 12. aprila 1945. godine od bolesti koja je dugo vremena bila obavijena velom tajne. Pretpostavlja se da je bolovao od raka. Nasledio ga je Hari Truman, koji, uzgred rečeno, nije imao nimalo sažaljenja za tragediju koja se dogodila, 6. avgusta 1945. godine, kada su SAD bacile prvu atomsku bombu na Hirošimu:
- To je najveća stvar koja se dogodila u istoriji Drugog svetskog rata!
Kad su posle 1947. godine nad Evropom počeli da se gomilaju tmurni oblaci hladnog rata između Istoka i Zapada, Truman je okrenuo leđa Staljinu i zaboravio na one idilične odnose dve supersile u danima rata. Blisko uzajmano poverenje dveju velikih sila i saveznika u oba svetska rata preraslo je u totalno nepoverenje i konfrontaciju i ono će faktički potrajati po strategiji toplo-hladno sve do rušenja Berlinskog zida i pada komunizma 1989. godine.
Poput Lenjina, i Staljin je otišao na večni počinak u Mauzolej na Crvenom trgu 1953. godine, ali tek osam godina kasnije raskrinkan je njegov kult ličnosti, u oktobru 1961. godine, na 22. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza u referatu koji je podneo Nikita Hruščov. Odbacila ga je, eto, posmrtno njegova velika i moćna imperija koju je gradio i izgradio milom ili silom i ne sluteći da će posle 40 godina od njegove smrti ta moćna državna tvorevina biti rasturena kao kula od karata. A onda su spomenici i spomen-obeležja Josifa Visarionoviča Staljina završavala i na smetlištu istorije.
Jedan poznati general u Građanskom ratu u Americi, 1861-1865. godine, Vilijem Šerman, predočava u svojim memoarima, pored ostalog, da "istina nije uvek prijatna i ne može se uvek reći". Ali tako nije mislila Staljinova ljubavnica Vera Aleksandrovna Davidova, koja je sa njim živela u intimnim odnosima punih 19 godina. Odlučila je da posle smrti generalisimusa otvori svoju ranjenu dušu i iznese na videlo i onu nepoznatu stranu života, koja još dublje kompromituje do tada već iskompromitovanog sovjetskog vođu i sovjetsku vrhušku.
Ova operska i pozorišna diva, rođena u Nižnjem Novgorodu, u porodici geometra i učiteljice, imala je sve što je potrebno jednoj vrhunskoj umetnici za sticanje ugleda i slave - lepotu, stas, glas i talenat. Sa operama "Aida", "Karmen" i "Novanščina", poput magneta, osvajala je publiku na velikim sovjetskim pozornicama. Ali, lepota ne donosi uvek sreću i može biti mač sa dve oštrice, što potvrđuje i ova priča. Te kobne 1932. godine, Lenjingradsko pozorište gostovalo je u Moskvi, nastupajući u Baljšom teatru. Na galeriji našla se sovjetska elita na čelu sa prvim sekretarom CK KP Sovjetskog Saveza Josifom Visarionovičem. To nisu bili samo aplauzi, već i spontane ovacije pozorišnom ansamblu u kome je operska solistkinja Vera Aleksandrovna odigrala ključnu ulogu. Čim je spuštena zavesa, Staljin je prišao mladoj umetnici i upitao je da li bi želela da živi u Moskvi i radi u Baljšom teatru?
- Morala bih razmisliti, odgovorila je uzbuđena umetnica. Nije prošlo ni mesec dana, a već je bila dobila službeni raspored da radi u Baljšom teatru. Dobila je trosoban stan u centru Moskve. U Lenjingradu je ostavila supruga, takođe operskog umetnika Dimitrija Semjonoviča, sa kojim nije imala takoreći nikakve kontakte. Bio je to faktički brak na papiru.
SUROVI DESPOT
U ISTORIJI hladnog rata ostao je upamćen kao despot koji je ignorisao i prezirao sve i svakoga, počev od članova sopstvene porodice, preko svojih najbližih saboraca i revolucionara, pa čak i ratnih veterana koji su imali bilo kakve kontakte sa Zapadom. Nije mogao drugačije da se ponaša ni u spoljnoj politici. On je postao rob despotizma, birokratije, uskogrudosti i servilnosti koje je nametnuo vlastitoj zemlji - napisao je u feljtonu DŽon Lujis Gedis o istoriji hladnog rata. Hruščov je to izrazio mnogo sažetije:
- Nije bilo nikoga ni u Sovjetskom Savezu, ni izvan njega kome je Staljin verovao.
FELJTON koji započinjemo danas bavi se sudbinama, zapravo, tragičnim sudbinama moćnika koji su kreirali istoriju. Jedni su despotskim odnosom prema podanicima ostajali i bez vlasti i bez glave, drugima ili okolnosti ili veliki nisu bili naklonjeni. Oni koji su imali malo više sreće, silaskom sa vlasti odlazili su i iz - istorije.
(NASTAVLJA SE)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
uživoRAT U UKRAJINI Zelenski: Zabrana pregovora se ne odnosi na mene; Peskov: Rusija se sprema za pregovore u Istanbulu
RAT u Ukrajini-1.175. dan.
13. 05. 2025. u 07:31 >> 16:53
NEVEROVATNO UKUSNA: Kruna od lisnatog testa sa spanaćem i kozijim sirom
OVA kruna od lisnatog testa sa spanaćem i kozjim sirom pravi je hit za svaku priliku – izgleda impresivno, a priprema se lako.
13. 05. 2025. u 16:45
PARIZ OSTAJE BEZ NAJBOLJEG IGRAČA: Ti DŽej Šorts ide u NBA ligu
PRAVO otkrovenje u Evroligi bio je omaleni plejmejker Pariz Ti Džej Šorts. Njegove sjajne partije nisu promakle ni NBA klubovima, pa se tako pojavila informacija da mi Amerikanac naredne sezone mogao da igra u najjačoj ligi na svetu.
13. 05. 2025. u 16:45
NESTOROVIĆ O BLOKADERIMA FOTELJAŠIMA: Gadili su se politike, a onda je došlo do kopernikanskog obrta! (VIDEO)
DOKTOR Branimir Nestorović, poslanik u Skupštini Srbije i redova "Mi, snaga naroda" govorio je u jednom gostovanju o blokaderima foteljašima.
13. 05. 2025. u 16:41
ZELENSKI: "DEKRET NE VAŽI ZA MENE" Najavljuje mogući susret sa Putinom u Turskoj 15. maja
DEKRET o zabrani pregovora sa Rusijom ne odnosi se na mene lično, izjavio je Vladimir Zelenski u razgovoru sa novinarima. On je takođe potvrdio da 15. maja ima planiran sastanak sa turskim liderom Redžepom Tajipom Erdoganom u Ankari, ali i da računa da će se sastati sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Ankari ili Istanbulu.
13. 05. 2025. u 16:32
