Mapa bez Karađorđeva

Piše Ivan Ivanji
DA li prevodilac treba da se skoncentriše isključivo na smisao reči i rečenica koje iz jednog jezika prenosi na drugi, a da, inače, ne misli ni o čemu drugom? Niko mi o tome ništa nije govorio, niko davao savete, ali ja sam od početka polazio od toga da u potpunosti mirno treba da se oslonim na sve ostale službe koje se brinu o posetama, da se ne mešam u njihove poslove, ne pokušam da budem pametniji od njih. Jednostavnije rečeno, da ne brinem tuđu brigu. Pokazalo se da sam, bar u jednom slučaju, grdno pogrešio.

Telefonski poziv da li da prihvatim da prevodim intervju koji će jedna zapadnonemačka televizijska stanica napraviti sa Titom? Hoću. Da li onda sutra ujutro u osam mogu da budem kod hotela "Metropol"? U redu. Ponešto mi je, doduše, bilo čudno. Zvali su me iz Saveznog komiteta za informacije, a ne, kao inače, iz kabineta predsednika. Nisu mi, kao što je to obično bivalo, ponudili da mi pošalju kola, nego molili da dođem u hotel. Međutim, nisam podrobnije razmišljao o tim razlikama.

Sačekali su me ispred ulaza u hotel. Čovek, koji je očigledno bio šef poduhvata, odnekud mi je bio poznat. On me predstavio nemačkom timu, pa smo seli u dva automobila, Nemci u jedan, mi, Jugosloveni, u drugi. Opet sam zapazio nešto što je odudaralo od običaja, nije se radilo o limuzinama iz predsednikove "štale", nego o iznajmljenim kolima rentakar. Pomislio sam da me se to ne tiče.

Krenuli smo preko Duanva, preko Pančevačkog mosta u pravcu Zrenjanina. U tom gradu sam se rodio, dobro poznajem Banat, pitao sam se gde bi u tom kraju Tito mogao da primi strane novinare? Ali, opet nisam glasno postavljao pitanja, smatrao sam da je to suvišno, da će mi već reći ono što me se tiče.

Već smo se vozili gotovo jedan sat, prošli Zrenjanin, kad je momak iz Komiteta za informacije iz pretinca automobila izvadio kartu i počeo nešto da traži. Tek sam sada odlučio da ga pitam u čemu je problem?

- Gde je Karađorđevo? - pitao je nervozno.

- Postoje dva mesta, koja se zovu Karađorđevo - počeo sam da objšnjavam. - Jedno se zove Banatsko Karađorđevo, nalazi se zaista u ovom pravcu, to je beznačajno selo blizu rumunske granice. Drugo je, ustvari, poljoprivredno imanje i lovište pedesetak kilometara zapadno od Novog Sada, koje je pod upravom vojske, a gde se nalazi i jedna od Titovih rezidencija...

- Onda je, valjda, trebalo da krenemo onamo!
Naredio je vozaču da stane i sad se obratio samo meni: - A kako ćemo dospeti tamo?

REKAO sam da u svakom slučaju moramo da se vratimo, najbolje sve do Beograda, pa, onda, da krenemo u suprotnom pravcu, prema Novom Sadu ili da pokušamo da nađemo neku prečicu poljskim putevima. Sad sam i ja pogledo kartu. Na njoj je zaista kao naseljeno mesto bilo zabeležno samo Banatsko Karađorđevo. Ali, naš vođa puta sad je iz džepa izvadio cedulju na kojoj je pisalo da treba da vozi do Novog Sada, zatim, u pravcu Bačke Palanke, pa će nas posle toliko i toliko kilometara na jednoj raskrsnici sačekati policijska patrola i odvesti do Tita. Pomislio sam da je mogao i ranije da proveri uputstvo, ali nisam hteo još više da ga "sekiram", što bismo rekli mi, Banaćani.

- Ako su nam rekli da budemo tamo u deset, da li su, zaista, mislili da to bude u deset ili su, kao u vojsci, za svaki slučaj naveli neki čas ranije?

Nisam umeo da mu odgovorim. Možda i jesu ukalkulisali manju rezervu u vremenu. Predložio sam da se iz partijskog komiteta u Zrenjaninu javimo preko specijalne telefonske linije, ali šef naše ekspedicije to nikako nije hteo:

- Onda će primetiti da smo zabrljali!

- To će svakako primetiti! - promrljao sam sam tiho.

Odlučio je da pokušamo preko polja. Naša dva automobila su jurila sa oko 140, 150 kilometara na sat preko loših drumova i puteva. Ja sam pomislio, ako ludo poginemo, bar, niko neće moći da nas kritikuje.

Umesto u deset, stigli smo u jedanaest. Sačekao nas je Titov predstavnik za medije Blažo Mandić. On je, inače, neverovatno miran, učtiv, tih čovek. Sve dotle sam mislio da ništa na svetu ne može da poremeti njegovo strpljenje i ljubaznost, inače, ne bi preko dvadeset godina izdržao u Titovom kabinetu, duže nego bilo koji drugi Titov saradnik, ali sad je od besa bio crven ulicu i vikao je:

- Jeste li vi poludeli? Predsednik je u međuvremenu već primio sledeće posetioce prema svom programu!

Šta sad? Ništa. Natrag! Objasnili smo da smo krenuli u pravcu onog drugog Karađorđeva, da je samo ono na karti. Blažo se obratio meni:

- Bar ti si morao da znaš da se drug predsednik nalazi u ovom Karađorđevu!

- Ništa ja nisam morao da znam, mogao sam možda da naslutim, ali meni niko ništa nije govorio o Karađorđevu ili da nekog dovedem ovamo, nego samo da dođem pred hotel "Metropol"!

SLUŽBENIK Komiteta za informacije je sutradan otpušten. Za nemačku televiziju nađen je druti termin u Beogradu, jer se intervju snimao pred dolazak Branta, sada u svojstvu saveznog kancelara. Ne znam šta je nemačka ekipa mislila o celom slučaju. Preda mnom nisu komentarisali.

Nekoliko dana kasnije, sedim u kancelariji u zgradi na ulazu u kompleks Belog dvora, koju smo nazivali maršalatom. Tu su bile smeštene neke službe koje su radile neposredno za Tita. Upravo sam prevodio Titovu zdravicu na prvom banketu na nemački jezik. Već je bila štampana mala brošura sa programom i rasporedom ko će sedeti u kom automobilu, kada ću šta raditi. Iznenada, bez kucanja, ulazi tadašnji šef protokola predsednika, stari Slaven Smodlaka, sedne do mene, malo oćuti, pa kaže:

- Mi vas svi cenimo i volimo, druže Ivanji, ali vi nećete prevoditi ovu posetu!

Za trenutak je u sobi nastala tišina. Iako sam umeo da budem drzak, ipak sam imao nekakav smisao za disciplinu, pa sam progutao i rekao:

- Razumem. Ali moje ime već je svuda štampano. Primio sam i pozive na nemačke prijeme i večeru. Šta da kažem? Jesam li se razboleo?

Smodlaka je malo razmislio, pa odlučio:

- Idite tamo gde su vas Nemci pozvali, ali ne tamo gde smo mi naručili da dođete, jer prevoditi nećete!

- Da li da završim prevod zdravice?

- Završite!

ZAR NISTE BOLESNI
PRVE večeri, u toku Brantove posete, moja žena i ja smo došli u hotel "Jugoslavija". Bili smo pozvani na večeru. Na ulazu u svečanu salu nastala je zabuna kod nemačke ambasade:

- Mislili smo da vi nećete doći. Nama su javili da ste bolesni...
Znači, Smodlaka nije drugim službama maršalata javio šta je meni rekao. Nemci su, ipak, nekako našli mesta za mene i ženu za velikom trpezom. Bojim se da su zbog tog nesporazuma morali da sklone dvoje ljudi nižeg ranga, jer sam primetio kako uzbuđeno premeštaju kartice sa imenima pred tanjirima. Bilo je neprijatno, veoma neprijatno.

UVOD
U IZDANjU kuće "Samoizdat B-92" uskoro će biti štampana knjiga "Titov prevodilac", beogradskog književnika i publiciste Ivana Ivanjija. U ovom zanimljivom štivu, Ivanji svedoči o vremenu i zbivanjima dok je bio angažovan na poslovima Brozovog prevodioca.

U feljtonu koji započinjemo danas objavićemo najinteresantnije delove iz tog rukopisa.
(NASTAVLjA SE)