Udba, ipak, zna

Piše Ivan Ivanji
POSLEDNjIH nekoliko godina u Srbiji se više puta javno postavljalo pitanje šta se na kraju dogodilo sa milijardama nemačkih maraka, koje su na kraju formalno u vidu povoljnog kredita ušle u zemlju kao rezultat tog susreta i da li je taj "zajam" ikada vraćen? Pitali su me i direktno šta znam o tome. Na tim pregovorima nisam učestvovao, ali sam nailazio na reperkusije kasnije, jer je o tom "poslu" još često bilo reči između Beograda i Bona.

Sećam se kako su već posle Titove smrti tu temu pretresali u Bonu kancelar Šmit i predsednik Đuranović. Ja sam prevodio i pravio beleške. Šmit se izdrao na mene: "Nemojte praviti nikakve beleške, to je tajna!" Za čas sam prekinuo, posle minuta, dva, nastavio, jer, inače, ne bih posle razgovora mogao da napravim podsetnik. Danas u tom pogledu mogu samo da uputim na zvanične zapisnike, protokole i ugovore koji postoje u arhivima. Otada je proošlo više od trideset godina, po mom mišljenju dovoljno vremena da se skine oznaka državne tajne, ali to treba da bude odluka državnih organa, a ne pojedinaca koji su sticajem okolnosti ponešto saznali, pa na osnovu toga imaju svoje sopstveno mišljenje.

Ali, zašto sam, takoreći, preko noći isključen iz svih poslova i pregovora koje je vodila država? To me i te kako pogodilo. Pitao sam se da li sam i ja proglašen krivim što je nemačka televizijska ekipa zakasnila? Za taj incident zaista nisam bio odgovoran. Nešto ranije je Nikezić morao da napusti svoj položaj u Partiji. Da li su, možda, i mene dovodili u vezu sa njegovom politikom? Postao sam preosetljiv. Učinilo mi se da su se i neki moji stari prijatelji, kao Blažo Mandić, nekako ohladili prema meni. Niko nije imao vremena da mi objasni u čemu sam pogrešio.

Na kraju sam se direktno obratio Udbi. Rečeno mi je:

- Nije došlo od nas. Ali, reci, kad si se zamerio drugu Bijediću?

- Nemam pojma.
- Zašto on onda kaže da ti ne prevodiš što ti se govori, nego to što ti smatraš da je pravilno?

Sad sam shvatio.

JA sam došao u sukob sa visokim funkcionerom iz Bosne i Hercegovine Hakijom Pozdrercom. To se dogodilo za vreme posete austrijskog predsednika Franca Jonasa. S njim je bio ministar inostranih poslova Kurt Valdhajm. Tito je na Brionima. Gosti stižu u Beograd, sledećeg dana u našem specijalnom avionu lete za Pulu. Avion ima po jedan salon u repu i napred, između njih sedišta poređana kao u normalnim putničkim letilicama. U stražnjem smo sedeli Jonas, Valdhajm, Hakija Pozderac, kao počasni pratilac član SIV, i prevodilac, ja. Gase se crvene svetiljke koje nalažu da budemo vezani. Hakija ustaje i obraća se meni:

- Kaži ti njima, ja idem da čitam novine!

Ja ne prevodim baš tačno, nego kažem:

- Gospodin ministar Pozderac smatra da bi gospodin predsednik možda želeo da na miru razgovara sa gospodinom ministrom inostranih poslova, pa bismo sebi, uz tu pretpostavku, dozvolili da se povučemo...

Obostrano ljubazno klimanje glavom. Čim smo izašli iz salona i krenuli kroz avion napred, Hakija će:

- Ti si nešto mnogo pričao, ti nisi preveo to što sam ja kazao...

- Stvarno nisam. Rekao sam što je trebalo da kažete...

On je samo nešto promrmljao. Nisam više razmišljao o tom malom incidentu, ali zbilo se i nešto gore. I inače sam umeo da budem drzak, ali Hakiju Pozderca sam smatrao glupim i primitivnim, nisam dovoljno ozbiljno shvatao njegov rang u našoj hierarhiji, a za vreme te posete i nije igrao nikakvu bitnu ulogu. Bilo je zanimljivijih događaja vrednih da se zapamte.

Na primer, konferencija za štampu dva predsednika na Brionima. Tu su austrijski i jugoslovenski novinari. Jonas, naravno, govori nemački, ja prevodim na srpski, pardon, u ono vreme valjalo je reći, srpskohrvatski. Tito govori, kako je on voleo da se izrazi, "naški", pa ga prevodim na nemački. Na jedno pitanje postavljeno na nemačkom Tito smesta odgovara na istom jeziku, a ja, umesto da za naše novinare prevedem prvo pitanje, pa odgovor, samo ponavljam Titove reči na nemačkom. U prvom trenutku svi su zbunjeni, zatim počinje smeh. Shvatili su. To je novi dokaz da je usmeno prevođenje nešto što se radi automatski. Neki deo mog mozga trenutno je bio usmeren tako, da Titove reči treba da kažem na nemačkom, hajde da kažem: bio je uključen "na nemačku liniju". Ja sam se, naravno, izvinio, objasnio, naknadno preveo, oprošteno mi je, svi su ostali u najboljem raspoloženju.

NAJINTIMNIJI deo posete odvijao se na ostrvu Vangi, koje leži ispred Briona prema pučini. Neko je upravo imao rođendan, ne sećam se više da li predsednik Jonas ili njegova supruga. Jovanka je naredila da se iznesu kristalne čaše, u nekima od njih postojale su neprimetno urezane male rupe, pa onaj, koji iz njih pije, uvek nešto prospe sebi po vratu i ne razume kako mu se to dogodilo, a ostali mu se smeju. Pazili su, naravno, da jednu od tih čaša baš ne dobije neko od najviših po rangu.

Na povratku, po već ustaljenom običaju, poseta Zagrebu. Tito više nije bio sa nama. Posle prijema u Banskim dvorima Jonas i njegova pratnja se povlače, stari gospodin je već bio umoran, a svi mi, Jugosloveni, još smo ostali. Tada je Hakija Pozderac, koji je sve vreme u Titovom prisustvu bio neprimetan, kao da je nevidljiv, ponovo podsetio na sebe na najneprijatniji način.

U unutrašnjem salonu sedela je elita sa domaćinima iz Hrvatske, predsednikom partije Mikom Tripalom, predsednicom hrvatske vlade Savkom Dabčević-Kučar i drugima tog ranga. U drugoj prostoriji smestilo se, što sam ja uvek nazivao "prištapskom jedinicom", ađutant, lekari, viši službenici bezbednosti, prevodioci. Uvek ti lakne kad je posao za taj dan završen. Dok bih prevodio dozvoljavao sam sebi samo po gutljaj alkohola, sad sam mogao da nadoknadim. Za dame, Jovanku Broz i gospođu Jonas, prevodila je jedna naša mlada žena, sve mi se čini da se zvala Gordana Čizmić. Znali smo da se udala pre mesec dana.

Hakija se doteturao iz one druge sobe već vidno napit i seo na naslon fotelje, u kojoj se ona smestila:

- Kaži, mala, s kim ćeš ti noćas da spavaš?

Mlada žena je pocrvenela. Ćutali su i svi ostali za našim stolom, čak i pukovnik, koji je austrijskom predsedniku bio dodeljen kao ađutant sa naše strane. Tako sam ja opet sebe smatrao jedino pozvanim da se umešam:

- Druže Pozderac; vi ste nešto pobrkali, ne shvatate u kom se društvu nalazite. Vama ovde nije mesto. Vratite se unutra eliti, pa pitajte to isto drugaricu Savku, ako smete!

Hakija je video da ga svi posmatraju neprijateljski, na svoj način samo je progunđao nešto nerazumljivo i ostavio nas na miru.

(NASTAVLjA SE)