Sukarno želi pratnju

Piše:Ivan IVANjI
BOSNA i Hercegovina je tada bila, i do kraja Titovog doba, stvarno u rukama nekoliko porodica. Na vodećim mestima nalazila su se tri brata, Nijaz, Raif i Faik Dizdarević, braća Hamdija i Hakija Pozderac, kao i Džemal Bijedić i njegov klan. Svi su bili muslimani, odnosno, kako je tada bio red pisati, da bi se znalo, da je to nacija, a ne religija, sa velikim početnim slovom: Muslimani. Danas izgleda neverovatno, ali ja na "taj detalj" tada nisam obraćao pažnju. Išli su mi na živce pojedinačno i kao familije, ali uopšte nisam delio ljude, pa ni rukovodioce, po nacionalnom poreklu. Sa današnje tačke gledišta bio sam, dakle, naivniji, nego što je bilo pametno. Osim toga, potcenio sam uticaj te grupacije na čitavu Jugoslaviju. Tito je, ipak, već bio star i uzde su počele da mu klize iz ruke. Biće da se Hakija Pozderac na mene požalio Bijediću i to je bilo dovoljno da me izbrišu sa liste onih koji mogu da rade za državu.

Ako bih danas hteo da izmišljam, mogao bih da kažem da tom prilikom, za vreme Brantove posete, nije trebalo da prevodim već i zbog toga, što su Bošnjaci veći deo novca iz novog ugovora hteli da zadrže za svoju republiku. Ipak, ne verujem da se mislilo tako daleko. Radilo se o prostoj, glupoj, maloj osveti Hakije Pozderca.

Naravno da sam udobno mogao da nastavim da živim i bez prevođenja za Tita i ostale funkcionere, ali način na koji sam izbačen iz tog kruga, za mene je, ipak, bio šok. Priznajem da sam voleo da po mene dođe crna limuzina, da me odveze na aerodrom pravo do specijalnog aviona, da policajci na motociklima jure ispred vozila u kojem sedim, da koristim helikoptere. Bio sam sujetan, smatrao sam da sam izuzetno važan. A, lepo se i zarađivalo.

IZNENADA su me počeli ponovo da me zovu kod predsednika države. Dvojica visokih službenika su mi pričali, kako je do toga došlo, Titov ađutant, admiral Rapo, i Blažo Mandić. Obojica su rekli da se za mene založio treći, biće, dakle, da je zaista bilo tako. Blažo danas kaže da se toga više ne seća. Zašto se onda meni urezalo u pamćenje da mi je to baš on rekao?

Pred Honekerovu postu Jugoslaviji njih dvojica i šef protokola Mirko Milutinović, koji je zamenio Smodlaku, bili su kod Tita da mu referišu o pripremama.

Milutinović je uvek voleo da govori veoma glasno. Jedna anegdota o njemu, iz vremena kad je bio ministar savetnik u našoj ambasadi u Londonu, govori o toj njegovoj osobini. Kod njegove sekretarice baš je čekao jedan engleski džentlmen, a on je u svojoj sobi vikao tako glasno, da je njoj bilo neprijatno i počela je da se izvinjava:

- Mister Milutinović upravo razgovara sa Beogradom...
Britanac se nakašljao.

- Da, shvatam. Ali zašto se onda ne služi telefonom?
Mirko Milutinović je već drugi put postavljen za šefa protokola predsednika Republike, znači, na jedno veoma osetljivo mesto. Pošto je prvi put završio službu na toj funkciji, premešten je nekuda za ambasadora, ako se ne varam, u Indiju, ali su ga vrlo brzo vratili. Tito mu je poručio: "Potreban si mi ovde..." Neko vreme je Milutinović čak sjedinjavao dva veoma važna posla, bio je istovremeno i generalni sekretar kabineta predsednika Republike i šef protokola. On je vrlo dobro znao kako šta može da sprovede u delo.

- Da li vi, druže predsedniče, imate nešto protiv toga da drug Ivanji bude prevodilac?
- Zašto bih ja imao nešto protiv?

ZA takve sitnice Tita obično nisu ni pitali. Do njega su retko kad stizali nevažni problemčići. Jedna od poznatnih anegdota tiče se prve posete predsednika Indonezije Ahmeta Sukarna Jugoslaviji. Tito je dao uputstvo da se, u principu, izađe u susret svim željama visokog gosta. U toku prvog razgovora indonežanskog ambasadora sa protokolom iskrsla je Sukarnova želja, kako su je oni formulisali, da on bude "okružen pevačicama i igračicama". Želja je bila prilično nedvosmislena, ali za naše prilike i krajnje neuobičajena. Niko se nije usudio ni da se saglasi, ni da odbije. Tako je zabeleška o tom "problemu", ipak, stigla na Titov pisaći sto. On je, navodno, svojeručno napisao: "Slažem se, ali pod uslovom da pevačice i igračice budu istog godišta kao predsednik Sukarno!"

Protokol je shvatio. Rezultat je bio, da je Sukarno bio prvi predsednik, koji kao rezidenciju nije koristio dvor na Dedinju, nego je za njega rezervisan i delimično preuređen ceo jedan sprat hotela "Metropol". Direktor hotela Jakov Šarenac, imao je neophodno iskustvo potrebno za udovoljavanje svih želja, jer su u baru pod njegovim rukovodstvom poslovale i dame koje su se bavile najstarijim zanatom na svetu.

Sukarno je u Jugoslaviju stigao iz Austrije. Kasnije sam imao mogućnosti da se raspitam da li mu je tamošnji protokol "u svemu" izlazio u susret. Navodno, jeste. Navodno su mu službeno uspostavljeni "odgovarajući kontakti". Austrjia u tome ima više tradicije od nas. Postoji jedan roman Jozefa Rota sa naslovom "Priča 1002. noći". U toj knjizi piše da je u Beč početkom 20. veka u posetu caru došao persijski šah. Na prijemu u Šenbrunu zaljubio se u jednu dvorsku damu i zaželeo da ona noć provede s njim. Jedan oficir garde sa odgovarajućim iskustvom zadužen je da mu nađe prostitutku sličnu gospođi koja mu je zapela za oko.

Kad je moj prijatelj Budimir Lončar početkom šezdesetih godina prvi put određen za ambasadora, zapala mu je Indonezija. Tito je tada još lično primao sve buduće ambasadore, da bi ih bolje upoznao i dao im naloge. Rekao je Lončaru:

- Koliko ga poznajem, Sukarno će ti smesta poslati neke ženske. Teško tebi ako saznam da si to zloupotrebio!

Tek što je stigao u Džakartu, Sukarno je novom jugoslovenskom ambasadoru poslao ne jednu, nego dve prelepe mlade devojke, bliznakinje.

VRAĆEN NA POSAO
DA se vratimo mojim mukama. Milutinović se pretvarao da je zabrinut i objasnio:

- Drug Bijedić je rekao da Ivanji ne prevodi dobro, da ne prevodi što mu se kaže, nego što on misli da treba...

- A od kada to Džemo ima pojma o prevođenju? Koje on jezike govori? Ivanji dobro prevodi i ja sam zadovoljan njim...

Tako sam vraćen na posao.

Ko se ne bi radovao kad čuje da ga je neko pohvalio, i to još Tito?
(NASTAVLjA SE)