Broz prvi gastarbajter

Piše: Ivan IVANjI
TITO je meni ponekad govorio ti, ponekad vi, ali to mi nikad nije smetalo. Ponekad je bivao rasejan, ali prema meni uvek vrlo ljubazan. Ako se duže vremena ne bismo videli, raspitivao se kako sam.

Umeo je na svoj način da bude veoma duhovit. Ja sam ga u sebi nazivao "najboljim lošim govornikom na svetu". Zaista nije bio dobar govornik, što je možda i čudno kod takvog genijalnog političara, ali u prvom delu svoje karijere je isuviše dugo radio u ilegalnosti, nije imao prilike da razvije taj dar, da možda postane pravi radnički tribun. Njegov akcent je bio čudan. Mnogi su zbog toga mislili da je poreklom Rus. Istina je, međutim, baš ono, što stoji i u njegovim zvaničnim biografijama. Rođen je u Kumrovcu, u Hrvatskoj, kao dete je često bio kod dede i babe sa majčine strane u Sloveniji, tako je odrastao između zagorskog narečja hrvatskog i slovenačkog, kasnije između srpskohrvatskog, nemačkog i ruskog jezika. Otuda taj neobični duktus. Imao sam ja jednog ujaka, inženjera po struci, koji je od ranog detinjstva perfektno govorio srpski, nemački i mađarski, a na kraju, ipak ili upravo zbog toga, sve jezike sa nekakvim tuđim akcentom. Kao govornik Tito je ipak bio najbolji kada bi se naljutio na tekst nekog za njega unapred prpremljenog govora, pa ga gurnuo u stranu i počeo da improvizuje. Jedan primer:

Državna poseta Saveznoj Republici Nemačkoj. Ručak u čast predsednika SFRJ koji u Diseldorfu daje Hajnc Kin, predsednik vlade Severne Rajne - Vestfalije. Prisutni su bogataši, direktori i vlasnici čeličana i velikih fabrika iz te oblasti.

Kin patetično drži zdravicu. Tito mi kaže da ne treba da mu prevodim. Ne mogu doslovno da citiram, ali otprilike Nemac je rekao sledeće:

- ČUO sam, gospodine predsedniče, da ste vi bili jedan od prvih gastarbajtera iz vaše zemlje u Nemačkoj i da ste se tada kolebali da li da emigrirate u Ameriku... Šta bi bilo sa vama, šta sa vašom zemljom, šta sa Evropom, da ste tada zaista otišli preko okeana?

Tu mi je Tito došapnuo:

- Sad ne mogu da pročitam ove gluposti, koje su mi napisali, moraćemo da improviziramo, važi?

- Važi, druže predsedniče!

Odgovarjaući na taj deo Kinove zdravice, Tito je rekao:

- Tačno je, gospodine predsedniče vlade, ja sam radio kao probni vozač za firmu "Dajmler-Benc" u Manhajmu. Ja sam zaista razmišljao da odem u Ameriku, već i da bih izbegao da služim vojsku u Austrougarskoj. Što se tiče vaših pitanja, ja, naravno, ne znam šta bi bilo sa Jugoslavijom ili, čak, Evropom da sam se iselio preko okeana. Ali, šta bi sa mnom bilo, tu ću vam sad reći - ja bih sad bio milioner u Americi! - reče predsednik Saveza komunista Jugoslavije, a gospoda sa Rajne i iz Rurske oblasti, nemački milioneri, slatko su se nasmejali i verovali mu na reč.

Leta 1975. godine, bio sam kao prevodilac u Titovoj pratnji na osnivačkom skupu Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju, skraćeno KEBS.

Nisam imao mnogo posla, samo da prevodim razgovore sa Šmitom, Krajskim i Honekerom. Pošto je Helsinki bio "prebukiran", stanovao sam u skromnom studentskom domu, čije su zavese slabo zatvarale prozore, a bile su bele noći. Nisam mogao da spavam, ali sam se sa kolegom Borislavom Miloševićem, prevodiocem za ruski, koji takođe nije imao mnogo posla, šetao kroz grad. On je obrazovan, načitan čovek i gotovo se u svemu razlikuje od svog mlađeg brata, tada širem svetu još nepoznatog Slobodana, malog Slobe, kako smo ga mi zvali. Bora je za glavu viši, oduvek, bar od kada ga ja poznajem, nosi negovane brkove, i uvek je sebe smatrao Crnogorcem, za razliku od Slobe, koji se držao "srpske kadrovske linije". Ali, Bora i ja nismo razgovarali o njegovom bratu, sigurno da ni on tada nije mogao da nasluti šta će sve Slobodan predstavljati u budućnosti. Držao mi je predavanja o sam-izdatu u tada još moćnom Sovjetskom Savezu, cunjali smo po antikvarnicama, čekali da prođe vreme. Najviše posla imala je Ljiljana Tambača, prevodilac za engleski, francuski i italijanski, najbolja koju sam ikad na svetu upoznao na tom poslu.

Dve sitnice iz Helsinkija:

DELEGACIJE su smeštene u veliku salu po abecednom redu, pa je tako Jugoslavija, koja se zvanično nazivala Jugoslavia, zahvaljujući tom J bila na stražnjim mestima. Naša bezbednost je bila zadovoljna - ovako bar niko nije sedeo iza naših leđa. Da bi se stiglo dole, do pozornice, trebalo je sići duž dosta neudobne, neravnomerne stepenice. Domaćini su Titu, kao najstarijem učesniku, ponudili da ide naokolo, da izađe iz sale, pa liftom dole i pravo na binu, ali on nije hteo da bude izuzetak. Uprkos problemima sa kičmom i nogama, uspravno se držeći krenuo je niz stepenice, a posle opet natrag, gore - general Rapo zabrinuto iza njega da bi ga podržao, ako bude neophodno. Samo nas nekolicina smo znali kakve bolove je on pri tom morao da savlada, a da ih nikom ne pokaže.

Sale i saloni palate "Finlandija" bile su tesne za manifestaciju takve vrste. U pauzama, kad bi se navalilo na kafu i sokove, gurali su se trideset i pet šefova država ili vlada sa trideset i pet ministara inostranih poslova i trideset i pet puta savetnika, prevodilaca, ličnih lekara i telohranitelja, tako da si jedva mogao da držiš čašicu u ruci, a da ti jedan lakat ne bude usred brade predsednika Kipra, vladike Makariosa, a drugi možda na ramenu predsednika Rumunije Čaušeskog. Tada sam konstatovao da su svi veliki političari zapravo maleni rastom, ama baš svi. Kao divovi između svih ostalih delovali su Francuzi, naime, predsednik Francuske D`Esten i predsednik vlade Kanade Trido, koji su, otprilike, normalnog rasta.

Iznenadio sam se kako su niskog rasta i "najveći Rus" Brežnjev i američki predsednik Ford. Oni su, kao u Orvelovom romanu "Životinjska farma", ovde bili jednaki s ostalim šefovima država, ali ipak "jednakiji" od ostalih. Kad bi oni hteli da prođu kroz gužvu, njihove bi "gorile" neljubazno i grubo gurali u stranu ostale predsednike i ministre. Jedini izuzetak bio je Tito. Pored njega je uvek stajao general Rapo, ali inače niko. Tambača, Milošević i ja smo iz prikrajka posmatrali da li ćemo mu biti potrebni, ali nismo. Voleo je u takvim prilikama da pokaže da može da se sporazumeva na nekoliko jezika. Međutim, ako bi on iskoračio da nekuda krene, masa državnika s poštovanjem bi se otvarala pred njim kao Crveno more pred Mojsijem. To je valjalo doživeti da bi se shvatilo kakvo je poštovanje u celom svetu uživao taj sin seljaka i bivši bravar "negde sa brdovitog Balkana".

PUT U BERLIN
GODINE 1976. doživeo sam nešto slično na Konferenciji komunističkih i radničkih partija u Istočnom Berlinu. Tito se dugo kolebao da li uopšte da dođe lično ili da nastupanje Saveza komunista Jugoslavije prepusti nekom nižem funkcioneru. O ulozi naše zemlje u toj skupini bilo je dosta debata. Tek je u poslednjem trenutku odlučio da krene, tako da je to svima bilo iznenađenje. Poneko iz tog kruga, valjda ga se i pribojavao.

(NASTAVLjA SE)