Poslednje veliko putovanje

Piše: Ivan IVANjI
ŠESTA konferencija na vrhu nesvrstanih zemalja održana je od 3. do 9. septembra 1979. godine u Havani. Iako u ovoj knjizi pokušavam da se uzdržim od političkih ocena, ovde bih, ipak, da konstatujem da se radilo o "biti ili ne biti" Titovog shvatanja nesvrstanosti. Njegovi bliski saborci, zajedno s njim osnivači pokreta, Nehru i Naser, odavno su bili mrtvi. Moskva je uporno govorila o prirodnom savezništvu SSSR i njegovih satelita sa nesvrstanim zemljama. Domaćin, Kuba, oličena u Fidelu Kastru, zastupala je upravo taj pogled, koji bi, međutim, po jugoslovenskim shvatanjima značio kraj izvornih principa na kojima je pokret osnovan. Onda bi sve te zemlje prosto postale privezak bloka predvođenog iz Moskve. Zbog svega toga se Tito prkoseći savetu svojih lekara odlučio da krene na svoje poslednje veliko putovanje.

Ne bih se danas usudio da tvrdim da smo mi, po rangu niski saradnici na mom nivou, na bilo koji način bili svesni da pripremamo njegov poslednji, značajni, međunarodni nastup, ali četvrt veka kasnije, kad razmislim, ipak, mogu da kažem da smo to na neki način ipak naslutili. Niko to nije hteo da izgovori, ne zbog toga, što bi bilo zabranjeno. Ni u normalnim porodicama niko rado ne govori da se očekuje bliska smrt oca i patrijarha.

Zahvaljujući Lončaru, ja sam u Ministarstvu inostranih poslova uključen u pripreme, on je kao državni sekretar - tada treći čovek posle saveznog sekretara (ministra) i njegovih zamenika - neposredno rukovodio timom. Širom sveta bio je poznat kao Mister Nonallight, jer je od samog rađanja ideje učestvovao u njenom razvijanju. Osnovano je posebno malo odeljenje unutar Ministarstva u kojem je trebalo da se sliju sva saznanja i dokumenti relevanti za državno rukovodsto, u krajnjoj liniji, za Tito lično. Ja sam imenovan za rukovodioca te male kancelarije, pa su mi stavili na raspolatanje dva pripravnika.

U MINISTARSVU je i inače bilo tesno. Dobio sam samo jednu prostoriju sa prozorom na dvorište, veći sto za sebe i dva manja za dvojicu mladića. Već prvog dana Lončar je lično došao da proveri kako smo se smestili i da li imamo sve što je potrebno da bismo počeli. Pošto se on iznenada pojavio na vratima, ja sam, razume se, ustao prišao mu i predstavio pripravnike, koji su mu sedeći klimnuli glavom. Kad je on otišao, ja sam viknuo:

- Dižite se!

Oni su iznenađeno poslušali.

- Pokušajte da se setite, da li sam ja ustao kad vas je šef personalne uprave doveo?

Razmislili su i opet samo klimnuli glavom.

- Smatram da je pohvalno što ne nameravate da se ulizujete pretpostavljenima. Aferim. Baš zbog toga valja ustati i kad vam dolazi neko po rangu niži od vas. Ali, ako u sobu u kojoj se nalazite uđe neko ko je viši po činu, a pogotovu državni sekretar, ima da skočite, stojite mirno i ćutite, dok vas neko nešto ne pita, jeste li razumeli?

Ne znam šta su mislili, kako su komentarisali moj nastup, da li su ostali u diplomatiji i kako su se u budućnosti ponašali prema "pretpostavljenim i potčinjenim" kolegama. Uverio sam se da nikakvo, pa ni diplomatsko školovanje ne može na brzinu da zameni, prvo, vaspitanje u detinjstvu, i drugo, odnos prema prirodnoj hijerarhiji koja postoji ne samo u čovečanstvu, nego svuda u prirodi. Može biti da ja svojoj guvernanti, ipak, treba da budem zahvalan i za više nego što je odnos prema nemačom jeziku. Ali, postavljam sebi pitanje, gde je Tito učino bonton i lepo ponašanje? On se u starosti rado pozivao na austrougarsku podoficirsku školu, u kojoj su pitomce učili redu i poretku, ali biće da je bilo i više od toga.

POČELE su moje borbe u Ministarstvu, a najteža je bila protiv "državne tajne". Dokumetni su kod nas svrstavani prema tome da li su "poverljivi" ili "strogo poverljivi" ili "državna tajna". Različito su tretirani prema toj podeli. Svaki načelnik se trudio da što više predmeta, koji nastaju pod njegovim rukovodstvom, dobije oznaku "državna tajna", jer je smatrao da time i on lično dobija na važnosti. Ja sam pokušavao da što manje padnu u tu kategoriju, jer su "državne tajne" za mene postale pravi horor, a nedostajalo mi je i pravo razumevanje zašto je ponešto tajna. Po pravilu su "državne tajne" smele da se prepišu samo u određenom broju primeraka, svaki sa svojim rednim brojem. Vodio se tačan spisak kome su dokumenta data na korišćenje.

Primaoci ili njihovi ovlašćeni predstavnici su morali da potpišu da su predmet dobili i da ga vrate. Na kraju su svi primerci, osim onih za tajni arhiv, morali da se komisijski unište. Izdavanje, a posle prikupljanje i uništavanjem cele te papirologije zahtevalo je više vremena i bilo napornije nego da se napišu. Jasno, ja sam pokušavao da što manje toga bude "državna tajna", makar ja i moja mala kancelarija zbog toga ispali "manje važni". Kafka u jugoslovesnkom saveznom sekretarijatu? I te kako! U najmanju ruku u mom sećanju u ministarstvima i na vrhu države više se energije, vremena, a i novaca trošilo za takve, što se mene tiče, "detinjarije", nego za ono što sam ja smatrao suštinskim.

Sa današnjeg vremenskog raskoraka svakako preterujem, ali danas mi se čini da je bar za mene sve - ili gotovo sve - u tom ministarstvu bilo suvišna birokratija. Zbog toga su za mene te tri godine provedene u ministartvu bile tako teške i neprijatne, osim same konferencije i boravka u Havani. U Ministarstvu sam ja očigledno bio pogrešan čovek u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

GUŽVA U HAVANI
ODREĐEN sam u prethodnicu, koja je već osam dana pre početka konferencije odletela specijalnim avionom u Havanu. Samo mi je jedanput uspelo da odem da se okupam. Plaža udaljena od Havane dvadesetak kilometara zvala se Santa Maria del mar i bila je tako lepa kao što je i njeno ime.

Uprkos mnogim hotelima izgrađenim u vreme kad je Kuba bila bliska Sjedinjenim Američkim Državama i omiljeno letovalište za mnoge njene bogate i slavne građane, sad je došlo toliko delegacija i novinara da je postalo veoma tesno. To je značilo da je počela nova borba, naime, borba za bolji, prestižniji i udobniji smeštaj. U svakoj diplomatiji, u našoj pogotovu, vlada stroga hijerarhija, u zemljama, kao što je Kuba, i inače. Ništa od smeštaja nije smelo da bude slučajno.

KNjIGU "Titov prevodilac" autora Ivana Ivanjija uskoro će objaviti izdavačka kuća "Samizdat B 92" iz Beograda. Tel: 301-2000, lokali 3301 i 3304.
(NASTAVLjA SE)