Tajna misija naših

Piše: Ivan IVANjI

U HAVANI mi se ponekad činilo da moje kolege iz Ministarstva ništa ne rade. Bio sam umoran kao nikad u životu. Nedostatak sna, osećanje odgovornosti za moje piskaranje izveštaja, a uz to još i napor da budem ljubazan prema svakom, isuviše su mi napregli živce.

Bilo je negde oko ponoći. U ambasadu stiže Lončar sa jednim od naših diplomata, sve mi se čini, zvaše se Darko Šilović. Prekidaju moj diktat, za njih mora da se napiše nešto važnije i hitnije. Hajde, u redu, Lončar je stariji po činu, daktilografkinja i ja moramo da poslušamo, iako ne shvatam šta to na svetu može biti važnije od biltena za Tita.

Darko nešto diktira šapatom, Lončar nervozno hoda gore, dole po prostoriji, što nikako nije njegov način. Čak me i ne pita kako sam, iako se danima nismo videli, pa mu i to zameram. Rekoh, besan sam, pospan sam, ovako ću još kasnije dospeti u krevet, pa i ja počinjem da marširam naokolo po sobi. Moj državni sekretar i ja se šetamo jedan mimo drugog u relativno maloj prostoriji, a ne gledamo se u oči, mora da je bilo komično, kao kad je Vrhovec lovio svoju bubašvabu. Slučajno prolazim pored tog Darka i ne razmišljajući šta činim, nenamerno, samo zbog toga što zaista ne znam kako da ubijem vreme, bacim pogled u pravcu pisaće mašine.

Darko poskoči i gotovo uplašeno rukama prekriva hartiju:
- To te se ništa ne tiče, to ne smeš da vidiš!

NE volim kad se viče na mene, zbog toga bez obzira na rang i hijerarhiju vičem natrag neka idu... iako to inače zaista nije moj izbor reči, pa nastavljam, ako zaista imaju veće tajne nego one koje svake noći sve do zore ovde zapisujem pravo za predsednika, neka samo izvole, ja savršeno mogu da živim bez njih, a pošto su sad najzad shvatili da i oni mogu bez mene, sad je valjda sve u redu!

Rekoh i istrčah u kubansku noć.

U nekoliko automobila pred ambasadom spavaju vozači. Bio sam u iskušenju da probudim svog i da se odvezem u hotel, pa neka Tito uz doručak čita štogog hoće, neka on pita šta se dogodilo. Dolazim do zaključka da bi to bilo preterano. Tropski mesec obasjava visoke kraljevske palme. Krećem duž prazne, zaspale ulice, ali ubrzo čujem hitre korake iza sebe. Lončar me stiže, umirujuće hvata pod ruku i počinje da objašnjava.

Naša strana je preduzela inicijativu da konferencija kao neku vrstu posebnog priznanja donese rezoluciju kojom se Titu, jednom od osnivača pokreta, zahvaljuje za sve što je učinio za nesvrstanost. Kastro je protiv toga, intrigira, kaže da nikog ne treba posebno izdvajati. Sam Tito o svemu tome nema pojma. Pre više godina predložen je za Nobelovu nagradu za mir, nije je dobio, pa se naljutio. Rekao je da nisu smeli da ga predlažu, ako nisu bili sigurni da će proći, ovako je ispala bruka. Lončar trenutno vodi tajne pregovore oko ove rezolucije, još nije sigurno da li će biti prihvaćena. Darko upravo diktira najnoviju verziju tog teksta. Zbog toga tajnovitost. Poslednji koji treba da sazna za to baš je sam Tito. Upravo zbog toga ni ja nisam smeo da znam za celi poduhvat.

To je bilo vešto smišljeno. Državni sekretar je tačno procenio stepen moje sujete. Stavio me je u pogledu "tajnovitosti" na isti nivo kao samog Tita. Ja tada nisam shvatao koliko su tragikomične te noćne borbe za devedesetak reči jednog beznačajnog javnog priznanja i izjave zahvalnosti, još manje da će Titov odgovor, kojim se zahvaljuje za rezoluciju, biti poslednji javni međunarodni nastup u njegovom životu.

DANAS gotovo ne mogu da shvatim zašto su predstavnici više od stotinu država, stotine i stotine ozbiljnih državnika, diplomata, novinara i svih njihovih pomoćnika, svi ti kuvari, kelneri, baštovani, sobarice, šoferi i piloti, lekari i daktilografkinje, da ne zaboravimo uvek preozbiljne predstavnike bezbednosti i policajci, radili tako mnogo i naporno, da se potrošilo toliko miliona dolara, da bi se to na kraju svelo na nekoliko desetina stranica teksta koje niko osim "autora" i njihovih "protivnika" neće pročitati, a kamoli ozbiljno shvatiti. Pokušavam ponovo da pročitam te govore, rezolucije i raporte. Fraze i fraze... Gde je danas pokret nesvrstanosti? Gde je vera u Titovu misiju?

Ako uprkos svega pokušavam da izvedem nekakav zaključak, ako se pitam, kako mi se prikazuje danas, odgovor je: sve je poraz. Takozvani izvorni princip nesvrstanosti? Možda pogodna tema za ponekog doktoranta politikologije koji traga za zaboravljenom temom. Ideja da države van blokova budu savest čovečanstva? Države? Njihove poglavice došle su na vrh u svakoj na drugi način...

A onaj Sovjetski Savez, koji je uz pomoć Kube i drugih poslušnih zemalja želeo primat i nad ovih stotinak zemalja, koje su za sebe smatrale da su savest čovečanstva? I on i njegova moć odavno su prošlosst. Neko je tada izračunao da Moskva dnevno za opstanak Kube troši isto toliko novca, kao Vašington za Izrael. Moskva odavno više ne daje ni rublje, ali Kastro je živ i za svoje godine zdrav, a Vašington na Bliskom istoku troši možda još i više, samo što ne postiže ništa. Ali to nije moja tema.

Da li sam ja, ja lično, pre četvrt stoleća verovao u valjanost i važnost onog što smo činili? Kako da nisam! Nisam bio zadovoljan sa svakim detaljom. Sa Titovim govorom intimno već ni tada nisam, samo nikom nisam smeo da kažem. Mi smo u Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove pripremali neke njegove odeljke. Dopisivao sam nešto i ja.




UMORNI ŠEF

DANAS mi je žao što sam bio isuviše disciplinovan, što sam poštovao propise i pojam tajne, što za sebe nisam sklanjao kopije bar onog što sam ja pisao za svoje razne "gazde", ali možda je dobro tako, možda bih danas bio razočaran, ako sam i ja tada samo ređao fraze. Međutim, čini mi se da sam i tada bio svestan da bi Tito trebalo da kaže nešto "definitivno", nešto što bi važilo duže, što bi prevazišlo dnevni politički horizont, nešto što bi opstalo pod večnim zvezdama. Nešto što bi imalo težinu kao kad je jedan Martin Luter King govorio svoje veruju: "Ja sanjam jedan san!" Ako se dobro sećam, pokušavao sam da podmetnem neke takve rečenice. Da li su valjale? Čisto sumnjam. Sigurno znam samo da nisu ni prošle do Tita. Mnogo kasnije mi je Blažo Mandić potvrdio da su naši predlozi pročišćavani kao "suvišni" da ne bi nepotrebno opterećivali umornog i starog šefa.

(NASTAVLjA SE)