Taoci tajfuna Ferdinanda

SEĆAM se da su mi se na Kubi najviše dopadali govori nekih Afrikanaca, pre svega Julijusa Njererea i Keneta Kaunde. Ti britanski školovani crnci bili su najbolji državnici među nesvrstanima.

Teško mi je shvatiti zašto smo svi bili tako uzbuđeni pre nego što će se konferencija završiti. Tito je ponekad govorio da uvek može dobro da spava, time je objašnjavao svoju vitalnost u dubokoj starosti. Tvrdio je da je dobro spavati stvar discipline, ali priznao je da poslednje noći u Havani nije oka sklopio. A pre toga više puta sam prevodio kad bi pripovedao da je dobro spavao svuda, u toku Prvog svetskog rata u rovu, u zatvoru, u toku revolucionarne borbe, u partizanskom ratu kao komandant, a kasnije i kao šef države. Te noći je, međutim, gledao dva filma pre nego što je nakratko legao. Voleo bih da znam šta je mislio valjajući se tada na Karibima u svom širokom krevetu, verovatno trpeći bolove. Da li je znao da smrt koja će ga uzeti pola godine docnije, već leži pored njega?

U Havani je tada u vazduhu bilo i još nešto. I to doslovno. Tajfun, kojeg su meteorolozi "krstili" Ferdinand, već je kretao od Dominikanske Republike u našem pravcu. Ja sam, naravno, pre odlaska na Kubu pročitao ponešto o toj zemlji, pored ostalog i da sezona ubitačnih vetrova počinje u septembru. Onako uzgred, čak sam i poželeo da doživim tropsku oluju, ali posle, u toku rada za vreme konferencije, na to više nisam stigao da mislim. Tek ponekad, kad bih u svom apartmanu uključivao televizor, onako uzgred sam registrovao uzbuđeni glas spikera uz zemljopisnu kartu našeg dela sveta, ali nisam razumeo ni reči španskog i nisam ništa shvatao o opasnosti koja nam preti iz pravca Atlantika.

NA dan posle završetka Šeste konferencije nesvrstanih, 10. septembra 1979. godine, Tito je sve nas, koji smo u Havani radili za njega, pozao na ručak u svoju rezidenciju. Tajfun je već bio u naletu na Kubu. Šefovi država i vlada zamoljeni su da blagovremeno odlete. Savetovali su jugoslovenskom predsedniku da susret sa svojim saradnicima odgodi za Beograd, podsećali ga da je umoran. I da je star. Ali, on je rekao:

- Ko je sa mnom bdeo sa mnom će i ručati!

Meni se nakupio strahoviti deficit u spavanju. Jedanaest noći uzastopno nisam čestito mogao da spavam u svom hotelu, samo sam pre podne po nekoliko časova uspevao da provedem u krevetu. Posle povratka, kod kuće sam izračunao da sam tih poslednjih 11 dana i noći ukupno spavao nekih tridesetak časova. Poslednje noći valjalo je čestito završiti i poslednji bilten, pa nisam ni pomišljao da se odvezem do hotela, nego sam sat ili dva prodremao u fotelji.

Pošto sam primio poziv, proverio sam koja je od mojih košulja najmanje prljava i izgužvana. Tito se rukovao sa svakim od nas, njegov glavni sekretar general Badurina, pokušao je da me predstavi, ali on je odmahnuo:

- Ma, poznajem druga Ivanjia... Zdravo, kako si?
To je poslednje što je rekao meni lično. Naravno da nisam imao pojma da je to oproštaj. Kasnije mi je Blažo Mandić potvrdio da je Tito znao da sam radio na redakciji biltena i da je bio zadovoljan.

Miloš Minić je održao govor. Tito je održao govor i zahvalio nam se. Lončar je održao govor i zahvalio mu se što nam se zahvalio. Bio sam isuviše pospan da bih slušao. Nemam pojma šta smo jeli, da li sam nešto popio. Tito i nekolicina sedeli su za trpezom, ostatak se stojeći posluživao sa bifea. Jedva sam se uzdržavao da negde u ćošku ne legnem na tepih i zaspim.

Zatim sam stigao u svoj hotel, u svoj krevet, i oborio lični rekord u dugom spavanju. Spavao sam od pola pet posle podne do sutra u podne. Nekoliko puta sam se probudio, odgegao do kupatila i čuo da napolju urla tajfun. Znam da sam se setio filma "Čarobnjak iz Oza" sa Džudi Garland, koji sam gledao još kao dete, i kako je tamo tajfun odneo njenu kolibu. Pitao sam se da li Ferdinand može tako da odnese i naš hotel "Viktoriju"? Nisam razrađivao ideju: "Viktorija" u zagrljaju Ferdinanda...

Kad sam se najzad probudio, i to ispavan i gladan, saznao sam sledeće: Tito i njegovi najbliži saradnici odleteli su u poslednjem trenutku, pre naleta užasa. Po nas ostale doleteo je specijalni avion JAT-a, ali aerodrom u Havani pretvorio se u jezero mestimično duboko i preko dva metra, a kiša je pljuštala i dalje. Mnogi avioni drugih zemalja stajali su delimično pod vodom, naš srećom nije, ali bio je na rubu vode, nije moglo ni da se pomisli da se u dogledno vreme odlepi od piste i poleti.

Kubanci su tačno isplanirali boravak gostiju, ali i njihovo snabdevanje. Sad je neplanirano tu ostalo da spava i jede nekoliko hiljada razmaženih stranaca. Morali smo da se zadovoljimo sendvičima. Morali smo da napustimo hotel "Viktoriju", sad su sve nas Jugoslovene prebacili u bivši "Hilton", ugurali pomoćne ležaje, bilo nas je po četvorica u jednoj sobi za dvoje.

Tropska vrućina i vlaga. Kofere smo neposredno pred ručak kod Tita predali našoj službi bezbednosti koja ih je otpremila na sada gotovo nepristupačni aerodrom. Zadržali smo samo ručni prtljag.

Takav je bio običaj. Kao znak poverenja i učtivosti naša bezbednost nije pregledavala naše kofere, bili smo upućeni da se sami pakujemo i da ih u poslednjem trenutku predamo dalje. To ni pod takozvanim normalnim uslovima nije uvek bilo jednostavno, kad bih za večerom morao da budem u smokingu, a odmah zatim u dnevnom odelu, ali sam bar naučio da se pakujem. U Havani je, međutim, dodatni problem bio da smo pod takvim uslovima ostali bez mogućnosti da se presvučemo, i to na neodređeno vreme.

NEMA SAMO BOGARTA

MENI se činilo da je "Viktorija" (hotel) deo scenografije starog, američkog, gangsterskog filma, ne samo stepenište, nego i lift od starinskog, prelepog drveta, gipsani ukrasi, jarke boje. Ponekad mi se čini da Hemfri Bogart sa šeširom nabijenim na lice samo što nije prošao kroz ona vrata levo... Zahvaljujući filmovima i televiziji upoznamo mnogo toga širom sveta, kad stignemo na takva mesta svašta u njima prepoznajemo. Tako je meni sad Havana bila nekako poznata.


(Nastavlja se)