Bravar bio najbolji

Piše: Ivan IVANjI
NAPOLjU su čekali novinari. Đuranović je kratko saopštio da se poseta prekida zbog pogoršanja zdravlja našeg predsednika. Naši novinari su nam rekli da već znaju sve, rekle su im američke kolege. Tako brzo se šire sve vesti, američka služba je smesta saopštila novost predstavnicima svoje štampe.

Setio sam se kako mi se, kad sam bio savetnik za kulturu i štampu u Bonu, iznenada telefonom javila Mira Trailović. Rekla je da slučajno zove iz Berlina, ali to nema veze s tim što joj je ponuđeno da bude direktor jugoslovenskog kulturno-informativnog centra u Parizu. Znao sam da ona ima sjajne veze u Francuskoj. Nismo bili baš intimni, ali ona je režirala moju prvu rodiodramu, a čini mi se da je i njoj to bila jedna od prvih režija u životu. Znao sam da ona očekuje da je oduševljeno podržim, da mi se ustvari samo zbog toga i javlja, ali ja sam rekao:

- Ti to nikako ne možeš!

- Zašto? - pitala je razočarano i preneraženo.

- Zato što me pitaš otvoreno preko telefona i to baš iz Berlina, tako da nas sada prisluškuju najmanje pet službi. Ti si isuviše dobra i naivna za taj posao!

U malom avionu koji je došao po Đuranovića nije bilo mesta za mene i jednog od članova njegovog obezbeđenja. Ostali smo preko noći da bismo ujutro pošli redovnom linijom. Domaćini su ponudili da za nas organizuju program, da možda pođemo u pozorište, ali s obzirom na okolnosti odlučili smo da ne idemo nikuda, da samo večeramo u svojim prostorijama u "gradiću". Ja sam u rekao:

- Eto, prvi put u životu imam ličnog telohranitelja.

Moj partner je duhovito odgovorio:

- A, ja prvi put u životu ličnog prevodioca.

TITOVO mučno umiranje još je potrajalo nedeljama. Zašto u današnje vreme čak i nas obične ljude ponekad muče tim modernim mašinama i ne daju nam da mirno i dostojanstveno završimo život sa što manje bolova? Nemački predsednik Hajneman, onaj, koji je Titu nudio gulaš i krompir pire, izričito je zabranio da ga stave na mašine kad se razboleo i shvatio da će kucnuti čas.

Posle Titove smrti bio sam u grupi koja je u Palati federacije dočekivala delegacije za sahranu. Jednog trena naš Dolanc je stajao pored Branta, pa je neko iz neke treće zemlje pomislio da je to Hans-Jirgen Višnevski i tako ga oslovio. Toliko su fizički bila slična ta dva političara.

Službeno sam bio u Palati federacije i za vreme pogreba. Bilo nas je samo nekolicina, nekoliko oficira garde, nekoliko policajaca, kelnera, kuvara, čistačica, još neki činovnik. U svečanom ulaznom foajeu postavljen je televizor, mi smo posmatrali završni čin na malom ekranu. Nekoliko naših gardista je plakalo. Ja sam pomislio, sad bismo mogli da izvršimo državni udar, jer su sve važne ličnosti bile na sahrani, ali, naravno, nisam se usudio da se s tim našalim.

Ljudi su zaboravna vrsta živih bića. Četvrt stoleća posle svoje smrti Tito se za mnoge pretvorio u negativnu ličnost. Kod nas ga poneko naziva srbomrscem. Čuje se da je vreme njegove vladavine bilo najgore u istoriji Srbije. Generacije, koje su u međuvremenu odrasle, ništa drugo i ne znaju. Tek tu i tamo se pojavljuju grafiti:

"Bravar je bio bolji".

Obećao sam da ovde neću pisati o politici. Zbog toga neću uopšteno da govorim o Titovoj eposi. Za mene to je sigurno bio najlepši i najbogatiji period života, ali i po životnoj dobi to je, bez obzira na vlast, svakako bilo moje najbolje vreme. Ovde sam opisivao samo šta sam ja doživeo i kao sam se ponekad osećao. Kao završnu rečenicu citiraću izreku jednog mog omiljenog glumca i prijatelja, Srbina iz Hrvatske, Radeta Šerbedžiju:

- Onome ko ne zna kako je dobro živeo pod Titom, ja ne mogu da pomognem.

Sa Dolancom sam decemra 1981. godine putovao za Austriju i Nemačku. Trebalo je da drži predavanja o situaciji u Jugoslaviji posle Tita. On baš i nije naročito voleo da leti, pa su magloviti zimski dani bili dobar izgovor da se ne putuje avionom, nego je salonski vagon čuvenog Plavog voza priključivan na redovne kompozicije železnice. Sa nama je putovao i Ivo Vajgl, tada na poslu u CK Slovenije, kasnije poslednji predstavnik za štampu Ministarstva inostranih poslova još zajedničke Jugoslavije, a posle raspada zemlje ambasador Slovenije prvo u Beču, pa u Berlinu i, na kraju, kratko vreme i njihov ministar spoljnih poslova. U vreme kada sam bio savetnik naše ambasade u Bonu, on je tamo radio kao predstavnik agencije Tanjug.

Takvo je putovanje zaista udobno. U vagonu postoji salon sa trpezarijskim stolom, foteljama, radiom i televizijom. Tu je mala kuhinja sa poslugom, a svako ima svoju udobnu jednokrevetnu kabinu. Dolanc je neprekidno jeo, jeo je više nego ja tada, a to već nešto znači. Bio je sujetan, ali svestan svog izgleda. Jednom sam se sudario s njim u dugačkom hodniku zgrade Centralnog komiteta, tako da sam se uplašeno trgnuo, a on me pitao:

- Šta je, zar sam tako ružan?

Na tom putovanju pričao je Vajglu i meni da će postati savezni ministar za unutrašnje poslove. Čudio sam se što nije izvukao ništa bolje, mislio sam da će možda biti predsednik savezne vlade ili bar prvi civilni ministar odbrane i rekao mu to, a on je slegao ramenima:

- Ja sam se bunio, ali Krajger mi je odgovorio da sam još skojevac i da moram da slušam.

KRAJGER I POPIT
O DOLANČEVOJ snažnoj poziciji i odlučujućoj ulozi u Jugoslaviji spekulisali su mnogi u zemlji i inostranstvu. Neki posmatrači su u njemu videli Titovog naslednika. Za Slovence on je, međutim, samo bio kadar iz te zemlje, i to pomalo sumnjiv zbog jasno izraženog jugoslovenstva. Posle Tita u ime Slovenije glavnu reč vodili su Sergej Krajger i još mnogo bitniji, malo poznati France Popit. Dolanc je umro. Poslednje godine proveo je prilično usamljeno u svom rodnom selu blizu austrijske granice, skupljao pečurke i nije ništa hteo da napiše o svojim političkim iskustvima. Ne znam koliko je verodostojno to što je nedavno u svojim poslednjim razgovorima sa Dolancom objavio slovenački novinar Jak Koprivc.

(NASTAVLjA SE)